Анали Правног факултета у Београду

схећи својина јер je њен предмет туђа ропкиња, поклоњена без знања господара (5), плод украдене ропкиње (6), туђ роб, продат против воље господара (7), а све то су украдене ствари. С обзиром да je правило да украдене ствари не могу бити предмет узукапије, настало још у време републике, дакле у доба Диоклецијана врло старо правило, ко je у суштини није никада било оспоравано, намеће се питање зашто га сада Диоклецијан неколико пута понавља. Могућа су два одговора која у крајњој линији не искључују један другога: или се у рескрипту хтело објаснити пре свега шта се све има сматрати за украдену ствар a мање да украдена ствар не може бити предмет узукапије, или je, услед тога што се у класичном праву стално инсистирало на захтеву bona jides, било потребно да се разјасни да држаоцу савесност у погледу украдене ствари не користи. У прилог првог објашњења говори чињеница да се два од ова четири рескрипта налазе у титулусу чији je наслов De furtis et de servo corrupto, при чему треба још подсетити да je y свим овим случајевима реч о робовима (8), и да je у то време постојала оскудица у робовима, те je разумљиво што се указало нужним да законодавад и овим путем заштити њихове власнике, нарочито за случајеве бегства или крађе. Друго тумачење би нашло своју потврду у тексту једне од ових конституција који гласи да украдена ствар, услед тег vitium, не може бити узукапирана чак и када je поседник држи bona fide (9). У којој je мери Диоклецијан био против сувишног инсистираньа на bona fides као основном захтеву за ваљаност узукапије који би могао да замени друге захтеве, види се и по томе што се он не задовољава путативним титулусом већ подвлачи да у случају узукапије титулус мора бити verus. У том погледу нарочито je значајна конституција у којој реагује на мишљеше да би чињеница, што узукапијент није знао да je кауза његове државине неваљана, могла да га оправда и да му омогући стицање својине узукапијом и поред тога што нема титулус, па каже: „[...] error falsae causae ratione fidei bonae non defenditur“ (10). Мисао да титулус мора да буде verus Диоклецијан истине на самом почетку једног другог рескрипта: „Usucapio non praecedente ver о titulo procedere non potest“ (11). На другим местима даје примере за titulus verus; то може да буде transactio (С, 7, 26, 8) или поклон (С, 7, 27, 3). Захтевајући за почетак узукапије titulus verus, Диоклецијан заступа класична правна схватања која су у посткласичном периоду бивала често изопачена сувише широком интерпретации ом Јулијановог учења о iusta possessio (12), тако да je била настала тенденција да се стицање својине

(5) С, 7. 27, г. (6) С, 6, 2. 12. (7) С, 7, 26, 7.

(8) И у првом случају којји се овде наводи могуће je да je реч о робовима jep се у конституции каже неодређено mancipla (С, 6,2, 1Ю) што може да значи и poöOßev

(9) „[. . .] licet bona flde possldeatur“ C, 7, 26, 7. (10) C, 7, 27, 3. (11) C, 7, 29, 4.

(12) У коме се тражи пре свега bona fides, па се занемарују сви остали услови. Уп. Pemice: Labeo, П, р. 368; Partsch: ор. clt., рр. 91, 138, а у новије време Theo МауегMaly: Studien zur Geschichte der Usucapio, 11, „Zeitschrift der Savigny-Stiftung“ 77, rom. Abt., 1960, S. 49.

41

ОДРЖАЈ И ЗАСТАРЕЛОСТ У ДИОКЛЕДИЈАНОВИМ КОНСТИТУДИЈАМА