Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

узукапијом дозволи и у случајевима где није постојала iusta causa али je држалац веровао да она постоји. Исти смисао имала би, највероватније, и Диоклецијанова одлука да никакав протек времена не може бити од користи купцу коме je ствар продао малолетник без дозволе тутора (13). Разлог оваквој одлуци лежао би у томе што je уговор ништав, нема титулуса, па према томе ни узукапије. У овом случају се додуше не спомиње евентуална Ъопд, fides купца (14), али би се из одлучне формулације да га „nullum temporis spatium defend.it“ могло закључити да се тиме мислило да узукапији нема места чак и ако je то време протекло -у незнању купца да je ствар прибавио од малолетника без дозволе тутора. На стварима малолетника je узукапија иначе могућа, те када се за њу испуне сви ус лови и савестан прибавилац који je. имао ваљан основ стекне својину, малолетник може да тражи restitutio in integrum (14г0. Три конституције посвећене су класичној институцији usucapio pro berede. У све три се расправља када се она не може остварити: то he бити увек када постоје heredes sui или када je глас о смрти био лажан или ако je ствар наслеђена од држаоца који није имао titulus verus (15). И овде je очигледно реч пре свега о томе да се не дозволи путативни титулус. Ваљаног основа нема ако су живи нужни наследници, односно најближи сродници, ако( je власник имовине још жив, или ако ствар није била у узукапији оставиоца jep je недостајао титулус. У овом последньем рескрипту се у почетку одговора даје правило да без ваљаног основа нема узукапије (15%), што показује да je и код usucapio pro berede titulus verus представљао битан услов. Ова последња конституција занимљива je још из једног разлога. Образложење које даје Диоклецијан уз своју одлуку да у датом случају usucapio, pro herede није могућа у потпуности одражава класично схватање да-наследник не ступа у државинске односе оставиоца већ ствари преузима у државину независно од гьега, те се услови и правне последице наследникове државине одређују према његовом ступању у државину а не према условима које je имао оставилац. У случају који се расправља, Диоклецијан решава да наследник не може да узукалира не зато што то није могао ни оставилац, јер није имао titulus verus, што je дакле наследио немогућност да се државина претвори у својину, већ зато што je ствар у питању остала туђа, те je и наследник узима у државину као туђу ствар, a туђа ствар се не може ни узукапирати, ни наследити (16). Овим принципима класичног права Диоклецијан je желео да обезбеди примену и у провинцијама, чиме би могла да се објасни чшьешща да ве-

(13) „Eum qui puplUo sine tutori auctoritate distrahente comparavit, nullum temporis spatlum deiendit [. . C, 7, 26, 9.

14) У случају да у купопродаји bona fides купца о томе да je продавац пунолетан,тј. да он није знао да je продавац малолетан и да продаје без сагласности тутора, у неким класичним текстовима се узукапија ипак дозвољава, ,мада мишљења класичних правника нису јединствена. Уп. М. Kaser; Das römische Privatrecht, I, München, 1955, S. 355.

((14а) С, 2, 35 (36), 1. (15) С, 7. 29, 2; 3; и 4.

(lôa) Уп. текст испред напомене (II) (16) Своју одлуку Диоклецијан завршава речима: „quod alienum fuit ullo Joixgi temporis spatio absumitur“.