Анали Правног факултета у Београду

заложном повериоцу (20). Друге две садрже решеньа да нема места овом приговору против actio pigneraticia ако je дуг плаћен (21), што je, вероватно засновано на томе да je исплатом дуга отпао титулус по коме je заложни поверилац држао ствар. У последњој конституции расправлза се о случају у коме je дужник поклонио ствар на којој постоји хипотека, па je после дугог времена хипотекарни поверилац ту ствар затражио од поклонопримца ca actio Serviana. Диоклецијан дозвољава да се приговором одбије хопотекарна тужба с обзиром да поклон представља titulum verum (22). Интересантно je да Диоклецијан овде не спомиње могућност да хипотекарни поверилац одбије приговор ca replica legis Cinciae, што са доста вероватноће показује да у његово доба она није била у употреби. С обзиром да Диоклецијан, за разлику од ранијег права, у осталим случајевима примене Itp. увек захтева и Ъопа fides, намеће се питање зашто ce Itp. adversus creditorem третира друкчије. Парч (Partsch) сматра да je câM појам iusta incossusa possessio, коју je тужени морао да докаже да би приговор имао успеха, обухватао и захтев да je држалац добио ствар без преваре или принуде, те да je тужитељ доказом да je постојала mala fides могао обеснажити приговор; услед тога би било сувишно и посебно захтевати постојање Ъопае fidei (23). Ова претпоставка, чини се, ипак није довољно потврђена изворима; можда би се објашњење лакше нашло када би се пошло од тога да су императори у многим конституцијама, а посебно Диоклецијан, покушавали да приближе Itp. и узукапију, па су зато и код ове прве институције почели да захтевају и Ъопа fides, док je Itp. adversus creditiorem у свом развоју до Диоклецијана и код Диоклецијана претрпео маље промене. С друге стране, залажено je да се код Диоклецијана нигде не може видети, да се Itp. adversus creditorem могао истицати и када je ствар била украдена, као што je то било могуће у ранијем праву (24). Главки извор који нас обавештава о стицању слободе путем прескрипције longi temporis , уопште су баш две Диоклецијанове конституције (25). За разлику од прескрипције против заложног повериоца, овде се траже сва четири услова потребна и за Itp. adversus dominum: iustum initium, Ъопа fides, протек времена и одсуство интерпелације. Ова четири услова су нарочито јасно истакнута у другој од ове две конституције: „ex iusto initia longo tempore obtenta possessio... qui bona fide in possessione libertatis per viginti annorum spatium sine interpellatione morati essent.“ Захтев да постоји добра вера истине се и у првој конституции кода почшье правилом да се онај који je „mala fide morato in UVertaste“ kehe никада моћи да користи прескрипцијом. Ни je познат ниједан текст пре Диоклецијана који би за стицање слободе протеком времена захтевао да je тужени био bona fide; исто тако нигде није објашњено шта се овде могло сматрати за iustum initium, посебно да ли je био довољан путативан ти-

(20) С, 4, 10, 7, 1 и ibld. fr. 14. Наслов овог титулуса je De actionlbus et obligationibus. (21) C, 4, 24, 10, и fr. 12; наслов титулулуеа je De actione pigneraticia. (22) C, 7, 36, 2 y титулусу Adversus creditorem.

(23) Op. cit., pp. 153—154. (24) C, 7, 26, 6 h 7, 36, 1 конституции e кису Диоклецијанове. Уп. Partsch: op. СЙЬ., p. 79 n. 2.

хх. *-<■ (25) С, 7, 22, 1 ufr. 2 у титулусу De lo.ngi temporis praescrlptione quae pro libertaet et non ad versus libertatem opponitur.

АКАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА