Анали Правног факултета у Београду

тулус, или je то морао бити titulus verus. Када се има у виду негативан став који Диоклецијан доследно заузима према путативном титулусу у случајевима узукапије и Up. уопште, пре би се могло закључити да се и овде мисли само на стварни титулус. Овоме би ишла у прилог и чишеница да се у првој од ове две конституције (7, 22, 1) речи „sine dolo malo in libertate esse“ y потпуности подударају ca речима у едикту о possessio ' libértatis, па су сигурно одатле и узете, а према Улпијану je кауза за possessio libertatis увек цивилна манумисија (26). Поред тога, за захтев да титулус буде стваран а не путативан говори и то што Диоклецијан дозвољава да се истовремено стекне и status civitatis, за. који je неопходна претпоставда да je постојала цивилна манумисија. Диоклецијан спомиње још један начин да се протеком времена стекне слобода који се знатно разликује од It р. libertatis. У једном рескрипту (27) он одлучује да ако je отац~ живео као Слободан човек и ако je од тьегове смрти протекло пет година, статус сина биће заштићен петогодишњом прескрипцијом према одредбама неког сенатусконсултума. Једина два услова која се овде постављају да би се могла стећи слобода јесу да je отац живео као Слободан човек и да пет година после његове смрти аегов статус није био оспораван. Нигде није објашњено шта се подразумева под захтевом да je отац живео „veluti ingennuus“ нити je довољно јасно на који се сенатусконсултум Диоклецијан позива, Међутим, у више коыституција, Диоклецијанових (28) и других (29), забрањује се да се о статусу умрлога расправља ако je протекло пет година од његове смрти, па такав нас лов носи и титулус у који je већина ових конституција сврстана (30). Из овога произилази да тужба којом се оспорава статус умрлога застарева, као и querela inofficiosi testamenti, протеком рока од пет година, и највероватније je да je овај пропис установлен сенатусконсултумом кога спомиње Диоклецијан. Као и на многим другим местима, . тако .се и овде Диоклецијан позива на правила установлена у класичном периоду (31). Институција Itp. највише je коришћена против виндикационе тужбе,те се и Диоклецијан највише бави питањима која се појављују y вези ca истицањем Up. adversus dominum. За разлику од ранијих императора, Диоклецијан за успешно истицање Itp. према својинској тужби захтева, као и у случају узукалије, да ствар није била украдена (32). У случају о коме Диоклецијан расправла, реч je о одбеглом робу и у уводној реченици се прво подвлачи да се одбегли роб има сматрати за украдену ствар, па се тек онда поставла правило да украдена ствар не подлеже ни узукапији ни прескрипцији longi temporis. Могуће je да je и

(26) Уп. Taubenschlag: ор. cit., pp. 228, 150. (27) С; 7, 21, 7.

(28) „[•••] Principallter de statu defuncti agi non potest C, 7, 16, 13. (29) C, 7, 21, i 2 (Severus), ibid. £r. 4 (Marcian) и fr. 5 Gordian.

(30) Ne de statu defunctorum post quinquenium quaeretur. (31) Joui једна Диоклецијанова конституција говори о утица ј у времена на статус једног лица. У н>ој се каже да за време док још постоји услов, statuliber не може изгубити слободу на тај начин што ће постати предметом узукапије наследника оног лица који му je подарио слободу (С, 7,2, 13). Међутим, овде није реч о посебном начину стицан>а слободе већ о томе да у оваквом случају не може доћи до узукапије, јер све док постоји услов наследник нема титулус за узукапију, односно titulus verus ако ни je знао за њега.

(32) С, 6,1, 1' — „Servum fugitivum sui furtum facere et ideo non habere locum nec usucapionem nec temporis praescriptionem manifestum est“

45

ОДРЖАЈ И ЗАСТАРЕЛ ОСТ У ДНО КЛЕДИЈ АНОНИМ КОНСТИТУЦИИ АМА