Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

46

овде, као и код случајева расправљаних у вези са узукапијом, од значаја била чиненица да je спорна ствар био роб, и да je на одлуку Диоклецијана утицала више потреба да се заштите власници одбеглих робова него жел>а да приближи ове две институције. У сваком случају, правило да држалац украдене ствари не може истицати Itp. према видникационој тужби, које je поставио Диоклецијан, учинило je крај могућности да се овим средством користе римски грађани у случајевима где ни je могућа узукапија (33). За ваљаност Itp. Диоклецијан тражи да je од iustum initium-a државине протекло 10 година ако су обе срзане живеле у истом месту и 20 година ако су живеле у разним местима/(34). Међутим, он није доследан у својим одлукама по питању од ког се тренутка уназад има рачунати овај протек времена и докяе се може истицати Itp. Поред класичног решена да je како за истицане приговора тако и за рачунане времена меродаван био момент литисконтестадије (35), у неким случајевима он одлучује да ce Ztp. маже истаћи и доцније, у било ком моменту у току поступка. Тако се у једном рескрипу каже да без обзира на то што je тужилац ве& завршио образложене свог захтева пред судом, тужени још увек има могућности да истакне Itp. да докаже своје наводе и добије absolutio (36). Ово решено je непојмљиво за класичне правнике и формуларни поступал, али je у овом случају вероватно реч о екстраординарном поступку, те je оно за нова схватана сасвим могуће. Државина, даље, треба да буде без узнемиравања, „possessionem contiпиат пес interruptam inquietudine litis“ (37). Она се на другим местима назива inconcussa possessio (38). Диоклецијан не објашњава детаљније шта ce има сматрати за possessio inconcussa, али се из израза „пес interruptam inquietudine litis“, као и на основу његових одлука да се протек времена који доводи до права да се истакне Itp. прекида ca litis contestatio (39), може се закључити да je и према Диоклецијану possessio inconcussa само она државина у току које није против држаоца покренут спор око ствари о којој je, реч. Вероватно je и Диоклецијан заступао правило, настало пре нега и својствено ј едино овој врсти државине у римском праву, да je свеједно да ли je држаоца раније узнемиравао садашни тужилац или неко треће лице, као и да после прекида тока прескрипције тужбом више не може да отпочне ток новог рока (40). Характеристично je да Диоклецијан, за разлику од многих других текстова, при постављану захтева да време тече без узнемиравана посматра проблем са гледишта поседника који стиче право на Itp. а не из аспекта онога који губи државину (41). Оно би, за-

(33) Уп. М. Kaser: ор. cit., р. 357, п. 42, који сматра да je Itp. нашла примену код римских грађана баш у оним случајевима где није могло бити на провинциј ским земљиштима и на украденим стварима.

(34) C, 7, 33, 9 за рок од 10 година. (35) С, 3, 32, 26 („[. . .] quae post litem contestatam in praeteritum aestimatur“), C, 7, 33, 10 и др., мада није довољно јасно да ли je у Диоклецијановом праву litis contestatio значила исто што и раније, уп. W. Kolltsch: Praescriptlo und exceptio, „Zeitschrift der Savigny-Siftung“, Rom. Abt., V. 76, 1959, S. 293. <36) C, 7, 33, 9.

(37) C, 7, 33, 2. (38) „Si possessio inconcussa sine controversia perseveraverit [. . J“, C, 7, 55, 4.

(39) C, 3, 32, 26 i 7. 33, 10. (40) „[...] Quod sl prior possessor inquietatus est, et sl postea per longum tempus sine aliqua interpellatione in possessione remansit, tarnen non polest uti long! tempctns praeadriptione [, . .]“, C, 7, 33, 1 (Severus). (41) C. 7, 33, 16 1 C, 7, 35, 4.