Анали Правног факултета у Београду

једно са схватањем да после, прекида прескрипције не може више да тече нови рок, показивало да ни Диоклецијан није сматрао да Up. значи застарелост својинске тужбе, што би било у складу са грчким правом, већ да држалад, ус лед тога што му душ нико није оспоравао државину односно својину, стиче право да одбије ову тужбу. На могућност да je већ и у Диоклецијановом праву постојала тенденција да држалац протеком времена и испуњењем свих осталих услова добије заштиту против трећих лица указивао би, иако не сасвим убедљиво, текст једне конституције; „пес partum diuturnitate possessionis securitatem maleficium alterius turbare potest“ (42), Диоклецијаново право познаје више случајева у којима протек времена за ову прескрипцију мирује. То je пре света случај када je власник малолетан, и то до гьеговог пунолетства. За разлику од решења која доноси за узукапију, Диоклецијан се за Itp. не позива на преторово средство restitutio in integrum већ поставља правило: „Non est incognitum id temporis, quod in minore aetate transmissum est, in longi temporis praescriptione non computari. Ea enim tune currere incipit, quando ad maiorem aetatem dominus rei pervenerit“ (43). И ово решенье je, највероватније, последица схваташа да виндикациона тужба не застарева, те се проблем не поставлю са гледшпта малолетника, који не губи своје право те му није потребан ни restitutio in integrum, већ са гледишта прибавиоца' коме време потребно за Itp. не тече док je власник малолетан. Други случајеви у којима Itp. мирује су када je власник био у ропству (44), када je био одсутан по државном послу (45) или кад je био спречен вишом силом да покрене поступак (46). Новина која се може приписати- Диоклецијану je потпуна заштита војника; одсутан војник je, као што je познато, био заштићен још у време Северуса, али само са аппит utïlis, док сада Диоклецијан одлучује да Itp. неће моћи да се истакне ни ако je тужияац жена војника која je са њиме била дуже времена одсутна (47). Захтев да за вал>аност Itp. на страни одржаоца постоји и bona fides који, као што je познато, није постојао у клаейчном праву, посебно не у конституцијама Септина Севера, Диоклецијан поставља у једној конституцији у форми општег правила; „Longi temporis praescriptio his, qui bona fide coeptam possessionem [...] tenuerunt, solet patronicari“ (48), а у неколико других га истине посредно, у вези са пој единим уговорима који чине основ прибављања у случајевима Itp. о којима се расправља. (49). Значајно je да су Диоклецијанове конституције најстарији извор који код Itp. поставља правило да je за њену ваљаност потребна и bona fides, na je могуће да оно и потиче од Диоклецијана.

(42) С, 7, 33, 7. (43) С, 7, 35, 3. (44) С, 7, 36, 6, (45) С, 7, 35, 3 и 4г. 1

(46) „maxime fortuite casu“ С, 7. 35, 4. (47) С, 2, 51 (52), 2.

018) С, 7, 33, 2,

(49) С, 5, 73, 3 (купопродаја), С, 33, 6 (контракты уопште), 7, 33, 9 (Itp. треба да почина на купопродаји bonae fidei).

47

ОДРЖАЈ И ЗАСТАРЕЛО СТ У ДИОКЛЕДИЈ АНОНИМ КОНСТИТУДИЈАМА