Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЯТЕТА

Нарочито велика пажња посвећена je питању основа државине који се често означава термином iustum initium possessionis (50). Као и у случају узукапије, и овде се увек захтева да постоји стварни титулус а не да држалац само верује да je он постојао; у овом смислу се у више конституција расправља о путативном титулусу (51). Диоклецијан je први који поред купопродаје наводи и друге ваљане основе за настанак државине која може довести до права на Itp. Док су неки од њих идентични са causae possessionis које спомиње класично право у случају узукапије (52), у Диоклецијана постоји још и титулус pro derelicto (53), стран класичним текстовима, а с друге стране за титулус pro herede, чест код узукапије, Диоклецијан не сматра да je ваљан titulus vents за Itp. (54). Најзад, Диоклицијанове конституције дају примере шта није iusta causa, те према томе где услед одсуства iustum initium possessionis није могућа прескрипција longi temporis. То су закуп земље ad collandum, usus, плодоуживање, недозвољена адопција, имовина добијена путем cessio bonorum, ј ер се она no lex lulia de bonis cedendis мора продати (55). Ако ce узме y обзир да je iustum initium possessionis увек био услов за ваљаност Itp. и да никада није било спорно да то мора бити неки правни посао управљен на пренос својине у ранијим изворима увек купопродаја изгледа мало необично што се Диоклецијан задржава на случајевима где очигледно нема титулуса, па услед тога нема ни места да се истакне Itp. Могуће објашњење би било, да je у свим овим случајевима реч о неупућености провинцијалаца и о њиховим погрешним схватањима да Itp. значи застарелост, те да према томе ни je битан начин на који je тужени стекао државину. Адресати у свим овим конституцијама су доиста људи из провинција. На оваква схватања праксе у провинцијама Диоклецијан реагује на још један, у суштини много непосреднији начин. Он у више рескрипата упозорава да се Itp. не може истаћи против actiones in personam, док у једном од њих, после обавештења да je то ошпте правило, још и посебно набраја које су те тужбе, и наводи мутум, комодатум, депозит, легат, фидеикомис и тутелу (56). У другим конституцијама изјављује да нема места за Itp. против actio communi dividundo, familiae erciscundae (57) и против hereditatis petitio (58). Објашњење које Диоклецијан даје уз одговор да ce Itp. не може истаћи према правом наследнику je да je hereditatis petitio тужба која спада у actiones mixtae; као што je познато, ни у Гајевој класификадији тужби, ни у других класичних правника ова се тужба не сврстава у мешовите тужбе. Према томе, образложење које даје Диоклецијан није у складу са класичном правном науком. На крају скреће се пажња на један податак који указује на могућност да je већ y Диоклецијаново време примена Itp. проширена и на земљишта

(50) С, 7, 33, 8, 1. Термин iustym initium одговара грчком термину dikafa aitia. (51) „Sine iusto titu!o u не дозвољава ce Itp. (C, 7, 33, 4) нити „sine vero titulo“

CT, 33, 5); yn. h С, 29, 4. (52) pro dote С, 7, 33, 3; pro đonato С, 7, 36, 2. (53) С, 7, 34, 5,

(54) C, 3, 31, 7. (55) C, 3, 33, 8 (usus i ususfructus), C, 7, 34, 1 (закуп земље ad collanđum), C, 7, 71, 4 (имовина добивена путем cessio bonorum).

(56) C, 7, 35, 5. (57) C, 7, 94, 3 (actio commun! đividundo) и C, 7, 34, 3 (actio familiae erciscundae). (58) C, 6, 30, 8; C, 7, 34, 4.