Анали Правног факултета у Београду

y Италији. Његов рескрипт о мировању Itp. y корист малолетног власника упућен je Numidio correctori Italiae (59); мада je могуће да je y овом случају реч о спору о провинцијском земљишту, који je случајно доспео y јурисдикцију коректора Италије, није искључено ни да je у питању било земљиште у Италији. Диоклецијанове конституције показу ј у да je y регулисању институције Itp. основна тенденција законодавца ипак била у томе да je приближи узукапији и да што више изједначи услове ко je треба да испуни држалац у једном и у другом с луча ју. Он понекад није у томе доследан, у другим случајевима то и не може да буде, те су и даље остале значајне разлике међу њима, и то не само у дужини времена које треба да протекне. Међутим, са захтевима да у Itp. постоји и Ъопа fides и да у обема установама титулус буде verus, Диоклецијан je у својим основним настојањима у знатној мери успео. Ипак, Up. у доба Диоклецијана није изједначена ca одржајем, а са, друге стране за њу се не може рећи ни да je застарелост; напротив, као што je показано, Диоклецијан стално сузбија схваташа да тужбе застаревају. Али ако у складу са схватањима својственим ius civile Диокле)дијан не признаје застарелост као опште начело које се примењује у имовинском праву, он у појединачним случајевима потврђује да неке тужбе застаревају. Тако у рескриптима упућеним разним адресатима у провинцијама он понавља стара правила римског права да застаревају све преторове тужбе и друга процесуална средства која je створио претор (60). Исто тако 1 ' он потврђује да застаревају све оне грађанскоправне тужбе које су пеналног карактера (61), затим обавезе у области фискалног права, као и тужбе у кривичном праву (62). Према томе, и у материји коју смо овде разматрали, Диоклецијан иступа у суштини на исти начин као и у осталим областима приватног права: он у својим решењима полази од принципа класичног права и применив их где год му то нови услови дозвољавају, бранећи их од све већег утицаја провинцијских права.

Јелена Даниловић

(59) С, 7, 35, 3.

(60) Actio de dolo raalo (C, 2,4, 19), de peoulio (C, 4, 26, 7), actio in factum у случају fraus oredltomma (C, 7, 75, 5), actio rescilssorla (C, 8, 50, 18), restitutio in integrum <C, 2, 52, 4), захтев за possesio bonorum unde liberi (C, 4 30, 10), интердикти „unćfe vi“ у Fragm. Vaticana, 313).

(61) Actio furti (C, 6. 2, 18), vi bonorum raptorum (C, 9, 33, 3-5), ноксална тужба рапине коју je учинио роб (С, 3, 41, 4), iniuriae (С, 9, 35. 5).

L' J V 4 ? t/j IЛ - 1 -i y , iijiui i7j (JU y , (62) C, 9, 22, 12 (querella falsi temporlbus, где се каже да она застарева за 20 година „sicut cetera quoque [. . .] crimina“, што би указывало на могућност да Диоклецијан признаје општу застарелост тужби у кривичном нраву), затим С, 9,9, 21 и, С, 9, 43, 2.

4g

ОДРЖАЈ И ЗАСТАРЕЛОСТ У ДИОКЛЕЦИЈ АНОНИМ КОНСТИТУЦИЈАМА