Анали Правног факултета у Београду
ПРИСТУЛАЊЕ МУЛТИЛАТЕРАЛНИМ УГОВОРИМА
3
Сигурно je да су правый обичаји и међународни уговори данас основни правый извори међународног права. Али ипак то су извори различитог карактера и различите правые снаге. Док правый обичаји везују државе као норме које намеће позитивно међународно право, дотле прописи из међупародних уговора обавезују само уговорне стране и дејствују искључиво између н>их. Али било би сувише шаблонско решење ствари ако би се тврдило да су то две одел>ене категорије и да се свака од њих мора само и искључиво посебно посматрати. Искуство нас учи да се ове две категорије међусобно прожимају. Понављањем решења кроз међународне уговоредоговоре ствара ce пракса која својим уопштавањем прелази y међународни правый обичај. Чак и утовори-закоыи, иакх> чувају свој контрактуални карактер, усвајањем од великог броја држава временем добијају универзални значај као освештани правый обичаји међународне заједнице и своју оба-, везну снагу после тога процеса не заснивају само на Свом уговорном характеру него и на схватањима да су то ошпте обавезне Норме међународног' позитивног обичајног права. Ипак ово схватање наилази у пракси на отпор извесних држава које не признаку да н>их могу обавезивати уговори закључени између трећих, којима они нису у потпуности и обавезно приступили. Процес уздизања правила таквих уговора на степей обавезног обичајног права и поред тога иде напред. Као специјалну појаву у савременом међународном животу треба подвући схватање, које долази до израза и у јуриспруденцији, да се оне конвенције које имају характер уговора-закона и које je прихватио велики број држава, сматрају као збир опште усвојених начела међународног права. По том схватању она су обавезна не само за државе уговорниде у тим конвенцијама него и за све остале државе-чланице међународне заједнице, јер су све државе без разлике дужне да поштују и примењују општа правила међународног права. Претпоставимо да je то тачно и да je то природам пут развоја међународног права док не буде створен законодавни орган међународне заједнице, чије he одлуке бити обавезне за све државе и који ће имати власт да своја правила намеће државама. Међутим, ако пођемо од те претпоставке долазимо у јасну противречност између два схватања; да су то у суштини правила контрактуалног характера ко ja стварају обавезе и овлашћења само за уговорне странке с једне стране, док с друге та правила представљају обавезне норме и оне државе које нису- уговорее странке. У том случају државе које су уговорне странке долазе у повлашћени правый положај према државама ко je то нису. Државе-уговорниде узимају на себе улогу међународног законодавца оне утврђују и прописују међународна правила; оне имају све обавезе али и сва права из таквих конвенција; оне су у уговорном односу само према другим уговорним странкама и најзад оне полажу право да су тако утврђена правила обавезна и за друге државе као правна начела, иако оне немају никакве уговорне обавезе према тим трећим државама. На тај начин, с једне стране државеуговорнице оснивају своју обавезу на правилима које оне саме поставл>ају оне представљају активне ствараоце позитивног међународног права. С друге стране остале државе, ако се прими та концепција, добијају положај пасивних субјеката, оних који треба да свој суверенитет потчине нор-