Анали Правног факултета у Београду

68

АЖАЛИ ПРАВНОГ Ф АКУЛ TET А

изричито забрањује не само употребу силе, претње, обмане, већ и примену медицинских интервенција или таквих средстава којима би се утицало на вољу окривЈвеног при давању исказа (чл. 212, ст. 7 и 247, ст. 3). Окривљени као носилац права одбране има потпуну слободу у коришћењу тог права. Окривл>ени није дужан да се брани, он може да ћуте. С тим у вези може се поставите питанье да ли окривл>ени има „право“ да ћути и да ли чгасупрот том праву стоје извесне обавезе других кривичнопроцесних субјеката. Наиме, ако би то било његово право, онда би суд и други органи који учествују у кривичном поступку били дужни да га не позивају на испитивавье, да не инсистирају на гьеговом исказу И не упозоравају да теме што неће да одговара може отежати прикушьаае доказа за своју одбрану. Исто тако, не може се говорите о праву окривљеног да ћути као процесном праву у правом смислу те речи, јер наш ЗКП не 'предвиђа поуку о праву да се окривљени уздржиј од одбране. Орган који испитује окривљеног није овлашћен да упозна окривл>еног о његовом праву да није дужан да се брани, a ако окривљени није! са тем правом упознат, не може га, по правилу, ни користити. У неким законодавствима, као нпр.. у енглеском и француском, орган који води .поступая дужан je да обавести или поучи окривљеног да није обавезан да износи своју одбрану. Окривљени не може ускратите свој долазак пред суд или друге органе који непрекидно предузимају иницијативу у том правду, тј. позивају га, постављају питања и упозоравају да ћутањем може отежати своју одбрану. Према томе, иако окривљени није дужан да износи своју одбрану, органи који воде поступая овлашћени су да га испитују и да тако изазивају његов исказ. Из чшьенице да окривљени није дужан да се брани не може се извести закључак да орган који испитује окривљеног не рачуна на његов исказ, јер су заиста веома ретки случајеви да окривљени неће користити своје право на одбрану. По питагьу да ли је с окривљени дужан да даје исказ или није на то обавезан постоје разлпке у савременим кривичним процесним правима неких еврбпских држава (1). Неки законици изричито регулишу ово питање и прописују да окривљени није дужан да даје исказ, као нпр. италијански ЗКП од 1955, француски ЗКП од 1958. Велики број законодавства не садржи изричито решење питања да ли je окривљени дужан да даје исказ, већ се у кривичнопроцесној теорији заступају различита гледишта, чак и сасвим супротна за исти законик. Тако нпр. у западнонемачкој литератури многи теоретичари истину да окривљени није дужан да даје исказ, али када то чини дужан je да говори истину. Неки писци, међутим, сматрају да окривљени није дужан да даје исказ, нити je дужан да говори истину. Мањи број законодавства прописује да je окривл>ени дужан да даје исказ, као нпр. аустријско кривично процесно право и законици о кривичном поступку неких швајцарских кантона. Најзад, има законика који уопштено износе да органи кривичног поступка нису г овлашћени да пребацују терет пружања

(1) За излагања по овом питан>у подаци су узети углавном из рада Dr. Vladlmira Bayera: La Signification de l’aveu de l'inculpé dans le droit de procédure pénale de certains Etats occidentaux européens. Rivrsta italiana d: diritto e procedura penale, 1959 fasc. 3, s. 730—746.