Анали Правног факултета у Београду

доказа на окривљеног, као нпр. Основи кривичног поступка СССР и савезних република од 1958. У тесној вези са питагьем да ли je окривљени дужан да даје исказ стоји и питање да ли je окривљени дужан да говори истину односно да ли има „право“ на лаж. Као што се не може говорити о неком процесном праву окривљеног да ћути, тако исто не може ,бити речи о праву окривљеног на лаж. Пошто се окривљени не сме приморавати да даје исказ или говори истину, а за одбијање или давање лажног исказа не сноси одговорност, постоји мшпљење да правый поредак толерира лажни исказ окривљеног (2). Посматрајући по ложа ј окривљеног у нашем кривичном поступку и његово право одбране не може се заюьучити да je окривљени дужан да говори истину. Напротив, у великом броју случајева окривљени ће прибећи лажи да би од себе отклонио примену кривичне санкције за учињено кривично дело (3). Врло велики број законика о кривичном поступку не изјашњава ce изричито о питагьу да ли je окривљени дужан да говори истину. Само неки законици обавезују орган кривичног поступка да приликом испитивања опомене окривљеног да мора да говори истину. То je нпр. случај аустријског кривичног процесног права, као и права неких шва ј царских кантона. Док по аустријском праву дужност окривљеног да говори истину није санкционисана, по законицима неких швајцарских кантона неиспуњење ове дужности праћено je извесним санкцијама (нпр. окривљени сноси трошкове истраге, трајање притвора не урачунава се у изречену казну). Из ыапред изложеног може се констатовати да, без обзира како се решава питање да ли je окривљени обавезан да даје исказ и говори истину, сва поменута кривичнопроцесна законодавства, изузев енглеског, предвиђају испитивавье окривљеног као средство одбране и као средство за успешно вођење кривичног поступка. С једне стране, циљ испитивања je пружање могућности окривљеном да се брани, а с друге стране прибављање доказа за утврђивање истине у кривичној ствари. Као резултат испитивања окривл>еног јављају се признање и порицание који представљају извор доказа у кривичном поступку. Обично се признање третира као посебно доказно средство, али je логичније посматрати исказ окривљеног као извор доказа, тј. доказно средство који по својој садржини може бити признакье и порицање. Признание je увек само свесна и слободна изјава окривљеног којом потврђује извршење одређеног кривичног дела или истинитост извесне чињенице која улази у састав тог кривичног дела. Порицање je оспоравање кривичног дела или какве важне чињенице, а може се посматрати и као оспоравање већ датог признања. 11. Признање и порицање представљају један интересантан психолошки проблем. Почев од Hans Grosa психологијом исказа уопште и при-

(2) Др. Владимир 'Бадер: Окривљеник као процесни субјект и као објект присилних процесних мјера, Зборник Правног факултета у Загребу, бр. 2,/1957, с. 169. (3) Др. Драгољуб Димитријевић: Кривично проиесно право, Београд, 1963, с. 145.

69

ДОКАЗНА ВРЕДНО СТ ПРИЗНАК. A ОКРИВЉЕИОГ