Анали Правног факултета у Београду

6

АНАЛИ ДРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вори од општег интереса отворени. По тој претпоставци треба узети да таквим утоворима могу приступити све државе, а нарочито да та преттюставка важи за оне уговоре у којима изрично није поставлено сутгротно правило које би од таквих уговора стварало затворена уговоре и искључивало право трећих држава на приступање. Главки протагониста овог тзв. компромисног схватања били су професори Антонио де Луна (Antonio de Luna, Мадрид), Мустафа Кемал Јасин (Mustafa Kemal Jasseen, Багдад), Цилберто Амадо ( Güberto Amado, Рио де Жанеиро) и др. Ово компромисно мишљење лагано je повећавало број својих присталица и успело да сакупи солидну већину у Комисији иако je било нападано од представника обеју опречно различитих становишта. На крају дискусије за ово становиште се лио и известилац Комисије сер Хемфри Валдок (Sir Hemphrey Waldock, Оксфорд). Оно je за сада мишљење Комисије али његови противници са обе стране верују да je то само привремено решење на основу тзв. првог решавагьа у Комисији и да ће они изгубити сваки смисао кад у току 1963 Комисија буде на; другом читању разматрала свој рад на кодификацији утоворног права у светлости примедаба влада-чланица ОУН, којима се Пројект доставља на разматрање. Једни верују. да ће се државе у великој већини изјаснити за класичну формулу и да неће одступати од свог права на слободни избор утоворног партнера и према томе и права да искључе све или поједине државе од приступања утоворима, кратко речено, они су убеђени да ће државе прихватити старо класично правило међународног права да су међународни уговори, чак и они генералног характера, затвореног типа ако сам утоворни текст не предвиђа друго решење. Присталице друтог гледишта напротив сматрају да je компромисно становиште нелогично и да треба поћи од апсолутног правила да су сви уговори генералног карактера отворени. По њима свако спречавање појединих држава да приступају оваквим утоворима представља разбијање темеља за међународну сарадньу и према томе угрожава коегзистенцију. У непоштедној критици овог компромисног становишта (за које je на крају ипак гласао из тактичких разлога да се дође бар до каквог решена у Комисији) проф. Тункин изнео je да би усвајање овог компромисног становшпта у суштини представљало моралну потпору и покриће праксе која се последних година показује на извесном броју међународних конференција посвећених кодификацији. Из чисто политачких разлога Генерална скупштина ОУН у резолуцијама о сазивању оваквих конференција ограничава учешће на н>има на државе-чланице ОУН и на државе које су чланице одређених специјализованих агенција. Исто тако у утоворима који излазе са оваквих конференција обично стоји клаузула да у њима могу учествовати и да им могу приступата само поменуте државе и оне које буде специјалном резолуцијом позване на приступайте од стране скупштине ОУН. Проф. Тункин je подвукао да се овакве клаузуле уносе у позиве о сазивању конференција и у саме конвенције из чисто политачких разлога да би се искључило свега неколико држава које нису по вољи већини у ОУН. Тиме се успева да буду изоловане од акције на изради међународног права и од приступала утоворима општег карактера неколико изразито социјалистичких држава, као што су, на пример, HP Кина, Северна Kopeja,