Анали Правног факултета у Београду

392

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

само сужена и усмерена у погледу вршења, него и као таква недовољно обезбеђена, изгледају као социјално задужење човека и његових организации а, као друштвена, функција коју треба извршити ради виших, друштвених циљева. Тај сталан процес утрожавања човека и његових субјективинх права прети опстанку човека као слободног људског бића и угушио би га када социјалистичко друтптво не би човеку давало упоредо са угрожавањем и, елиминацијом једних субјективних права друга субъективна права која обезбеђују његову примарну улогу у друштву. Данае управо присуствујемо рађању нових субјективних права у соци ј алистичким земљама и обезбеђењу постојећих у таквој мери да личност човека избија У први план. Јер не сме се заборавити и то се сваким даном све више истине да се социјализам ствара ради човека, да je човек онај фактор који се борио и бори за тај нови друштвени поредак управо ради бољег положаја но што га je имао у ранијем друштвеном систему. Право на друштвено самоуправљање локалним и општедруштвеним пословима и права која из њега произилазе, ротација у вршењу свих друштвених функција, право на рад и слобода рада, право на накнаду према раду, право на плаћени одмор, станарско право, бројна права из осоцијалног осигураььа, право на образовање и друга чине нова субј активна права својствена само социјалистичком друштву која човеку обезбеђују приоритетно место у друштву. Она-бацају у засенак субјективна права која je човек имао' у ранијим епохама не само зато што имају нову садржину,- него и стога што стварно а не само формалноправно припадају сваком члану друштйа. Она обезбеђују демократизам и хуманизам у међуљудским односима који je непознат ранијим епохама. Она значе да je социјалистичко друштво у основи нашло свој специфичан начин организадије и функционисања, да je превладало фразеологију о идентичности општих и појединачних интереса, да je отклонило заблуду о, држави као основној руководећој снази друштва и нашло пут даљег прогресивног развитка кроз организовано и спонтано разрешавање друштвених противречности. Историјском значају ових нових субјективних права ништа не одузима чињеница што нису сва у свим социјалистичким земљама довољно уобличена, што нису једини и дефинитивни правни изрази новог друштвено-правног положаја човека; битно je да су се та нова субјективна права манифестовала с тенденцијо.м да-гьег умножавања, а кад je реч о традиционалним правима с тенденцией испуњавања новом садржином. 4. Предлажући замену појма субъективно право другим правним појмовима, правни писци се позивају на сужену садржину, елиминисање или друштвено усмеравање вршења многих субјектиоких права што све, по њима, против'речи појму субјективног права у правом смислу. A тај појам, по њима, карактерише слобода поседовања и вршења или не вршења субъективное права од стране ньеговог титулара, као и вршење на начин и у оном правду како то субјект нађе за сходно. Je ли то заиста у потпуности тако? Пре свега, мора се рећи да су почев од Првог светског рата па надаље углавном имовинска суб ј активна права, а пре свега право приватне