Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

393

својине, трпела ограничења и то поводом одређених а не свих ствари и та се пракса наставила до наших дана и особито испо.тьила у социјалистичком друштву које између осталог и има за цил> да приватну својину замени друштвеном и личном. Та се ограничена односе на права закуподавца станова и земље као власника; на вршења права својине на земљи у смислу њеног обрађивања; на регулисању цена на тржишту; на ограничение обима поседа земљишта и зграда у приватној својини (у социјалистичким земљама пре свега, али и земљама са друкчијим системой ова мера није страна); на одузимање права својине и других права путем национализације појединих привредних грана, затим путем експроприације, арондације, комасације и другим мерама; на принудни откуп пољопривредних произвола (у социјалистичким земљама у једном периоду) на укључивање приватних поседника у пољопривреди и занатству у производив организације (каткад и административним методама у појединим социјалистичким земљама); итд. Извесна ограничења погађају релативно узак круг људи (на пример, национализација приватних индустријских предузећа), а извесна могу да се тичу широког круга (на пример, регулисање цена на тржишту, укључивање пољопривредкика у пољопривредне организације и др.). У неким случајевима ограничење или одузимање субјективних права једној категорији л>уди (на пример, капиталистичкој класи) (значи омогућавање стицања одређених субјективних права другим категоријама становништва. При свем овом мора се констатовати да земље без обзира колико широко и брзо користиле поједине мере којима ограничавају или одузимају одређеиа субъективна права, ипак то у основи чине у разумним и историјском моменту одговарајућим границама; ако друштво као целина није у стан>у да одређену меру апсорбује, мера се неће моћи спровести или се дотично друштво не може одржати (за то има довољно примера и у најновијој историји). Али док у току последњих педесет година присуствујемо ограничавању, усмеравању и елиминаци ј и једних имовинских права дотле, као што je већ речено, присуствујемо и рађању нових имовинских права која припадају поједницу. Ова права су се изразито испољила у социјалистичком друштву; у буржоаском друштву назиру се само замеци неких нових имовинских права што je јасан знак зрелости овог друштва да уступи место социјалистичком друштву. Од свих нових појава у социјалистичким земљама друштвена својина у тој мери представља нов друштвено-историјски квалитет да захваљујући њеном постојању могу да постоје и ничу нова имовинска субъективна права. Према томе, ограничаванье, усмеравање и елиминисање појединих имовинских права не сме да се посматра без уочаваньа настајања нових субјективних права која долазе на место раније постојећих и у принципу за човека више значе него права која je раније >шао или могао да има; то особито важи за социјалистичко друштво. Друкчије посматрање води ка једностраном и погрешном закључку, као што се допуштамо то себи да кажемо и догодило заступницима мишљења да су субјективна права превазиђена правка категорија.