Анали Правног факултета у Београду

394

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, имовинска права нису једина категорија субјективних права. Ништа мању улогу од њих не играју у друштвеном животу политична и лична субјективна права. Док имовинска субъективна права, као што смо видели, за последњих педесет година доживљавају сталну трансформацију кроз сужавање, усмеравање, елиминацију и рађање нових права, дотле политична и лична субъективна права доживљавају процват у светским размерама и као индивидуална и као колективна права. Активно и пасивно бирачко право свих грађана je данас мање-више општа чи±ьеница; право на организовање и удруживање je углавном општепризнато право; право на учешће радничке класе у некој форми у управљању производњом сваким даном све више крчи себи пут; право на самоопредељење, равноправное! и Слободан живот народа никада се није с таквом снагом испољило и никада није више подржавано као данас; право на личну слободу, право на телесни интегритет, право на част, право на лични мир, право на породични мир и друга лична права триумфују у модерном друштву; итд., итд. Политична, па и лична субјективна права нарочито су доживела процват у социјалистичким земљама. У некима од н>их проистекла су и нова, раније непозната политична права која се позитивно одражавају и на имовинска права грађана (на пример, право друштвеног самоуправљања у општедруштвеним размерама). Шта-вжше, она содијалистичком друштву, као што je већ речено, дају специфичан облик демократског и хуманистичког конституисања непознат ранијој епохи и оштро разликују друштвено-правни положа) појединаца и маса од положаја који су имали у срушеном друштвено-политичкоы систему. Ограничавање, усмеравање и елиминација субјективних права за последњих педесет година нису једина појава те врете у историји. Сличних појава je било и у ранијим периодима. Интервенција државе у области тржишта, забрана интересна стопе, аграрна реформа, узурпација имовине друштвено-економски слабијих од стране јачих (на пример, у доба акумулације капитала), привређивање у режији државе (на пример, у робовласшгчким друштвима) и друге мере познате су у свим цивилизованим народима од најстаријих времена до данас. Теорија злоупотребе права, развијена крајем деветнаестог века, има своје корене у далеко) робовласничкој прошлости у којој се такође примешивала за каналисање вршења субјективних права у одређеном правду. Те мере, каже се, нису биле обима који имају и у модерном свету и шгсу се примењивале у тако дутом временском раздобљу као данас. Чини нам се да такав зашьучак не би увек био тачан и да би нас брижлэиво истраживање довело до прилично друкчије представе о угрожавању субјективних права у појединим ранијим историјским раздобљима него што je имамо данас. Али прошлост познаје и раздобља у којима je постојала релативно велика слобода у поседовању и вршењу субјективних права; у тим раздобљима никло je je и схватање о субјективним правима као тако рећи апсолутно неограиичешш правима које се данас од стране појединих правшгка проглашава за идеално поимање субјективних права и основ оцењивања постојања или непостојања ових права у друштву. Међутим, без обзира на ширину слободе у погледу поседованьа и вр-