Анали Правног факултета у Београду

395

ПРИЛОЗИ

шења субјективних права, у принципу се може рећи да у поседовавьу и вршењу ових права никада није постојала апсолутна слобода. Свако друштво их je на неки начин условљавало и ограничавало у зависности од унутраппье констелације и историјског момента у коме je живео. За римско друштво je, на пример, било довољно да вршенье права приватне својине на непокретностима ограничи по садржаним минималним суседским правом другое субјекта права, док je за савремено друштво такво ограничење недовољно jep се друштвени живот толико обогатио да захтева не само нова ограниченна приватне својине, него и њену замену другим облицима својине на средствима за производњу уопште. Али та ограниченна, без обзира каква су и колика су, не треба да нас доведу до закључка да негирамо постојање субјективних права уопште. Пре свега, ограниченна се никада не односе на сва субјективна права и поводом свих објеката већ само на она права и објекте које друштво у одређеном моменту ради свога опстанка или постизагьа одређених циљева мора да ограничи. Затим, ограниченна појединих субјективних права у принципу доводе до појаве нових, раније познатих субјективних права о чему и данашньа и раније епохе довольно сведоче. Најзад, ограничавање субјективних права никада не погана све људе у друштву већ одређене категорије људи тако да ограничение Ннихових права у ствари значи омогућавање стицања права другим категоријама. Имајући све наведене моменте у виду не можемо субјективно право дефинисати на основу слободе поседовања и вршеньа у раздобљима у којима je постојао релативно широк либерализам у друштвено-екойомском положају људи, јер прво он није био стварно такав за све л>уде, а друто он није карактеристичан само за одређен друштвено-економски систем већ по ј едина раздобља у свим до сада постојећим. Субјективним правима морамо сматрати и ону ограниченију правну власт у односу на либералнију епоху коју субјекти права поводом појединих објеката имају. Ограничена и тенденције за ограничавгньем субјективних права морамо пратити, али не смемо само на основу них доносити закључке у смислу негирања субјективних права уопште, jep je појам субјективног права за положај субјекта права у друштву (пре свега човека) кориснији него ма какав нови сурогат. За појам субјективног права није битан обим власти и слобода њеног вршења већ јасност те власти и њено стварно обезбеђење од стране друштва у границама у којима jy je признало, као и за време за које jy je признало. То време не треба непроучено и брзоплето скраћивати а тако не треба чинити ни са сужавањем или пропшравањем обима субјективних права jep то води ка неизвесности и нестабиЛности и стварању утиска о непостојању субјехтивних права, односно о њиховом преображају у социјалне функције. Такав утисак се изгледа неизбежно стиче у прелазним раздобљима пре но што су се испољила нова субјективна права. Али није довольно само констатовати да су данас на помолу, односно да су cé већ појавила нова субјективна права (имовинска, политична, лична). Потребно je указати на обим власти коју дају, као и на слободу вршеша ове власти. Начелно се може рећи да нова права дају релативно