Анали Правног факултета у Београду

446

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

редељује y вбликој мери њихово стнььв и изглвд, усмбрвност и рвзултзтв. Какав je објект проучавања таква су знања и појмови који треба да изразе посте јећу правну стварност. Зато се мора полазити, на пример, и од правые стварности наше земље ако се постави питанье какви с у појмови у пој единим позитивноправним дисциплинама, па и појам права уопште без кога се ни оне не могу замислити, који je и у њима нужно присутан. Ш. Исторископравне дисциплине које су такође посебые и конкретне, усмеравају пажњу на прошлост и настоје да проучавањем постојећих података и споменика правне културе пруже хпто тачнију и потпунију предстану о одређеним државама, правним системима, гранама права и правним установама. При том, оне морају полазити од неког утврђеног појма права који им служи као критеријум избора и оцене релевантног материјала али истовремено оне на драгоценом историском материјалу проверавају и могу проверавати тај појам. Ове дисциплине омогуиују сагледавање историјата феномена права, законитости његовог настанка, мењања и развоја. Настојећи да проуче конкретне видове права у временски и просторно одређеним заједницама (глобалним друштвима), ове дисциплине поставл>ају себи веома сличне задатке оним које имају позитивноправне дисциплине у проучавању права иако су, наравно, ньихови методски поступци специфични. При том je нарочито значајно то да се тако долази до података неопходних за уопштавања која врши теорија државе и права, а пре свега приликом конструисања самог појма права. Тако се тај појам појављује као најапстрактнији израз историске и савремене егзистенцијелности права. IV. Право новијег доба у највећем броју случајева представљено je низом писаних правних аката. Такво je и наше југословенско право. У таквим актима, прописима који се у ньима налазе, дате су многобројне експлицитне или имплицитне дефиниције о разним институтима права који су само елементи неке гране права. Али, нема позитивноправних дефиниција којим би се одредило шта представља одређену грану права a joni мање дефиниција самог позитивног права у целили. Самим тим очигледно je да се не даје ни општа дефиниција права, тј. не врши се „самодефинисање“ тоталитета права аналогно оном „сашодефинисању“ Koje се може приметити код правних института. Додуше, у историји je било таквих покушаја али и поред настојања да се фиксира нека дефиниција права у позитивноправном документу чак ни позитивноправне дисциплине нису дужне да просто репродукују постављене дефиниције, да некритички преузимају формулисане појмове а поготово овакве врсте. Следствено томе, позитивноправне дисциплине морају саме одредити у чему се састоји сопствена грана права, које су карактеристике те гране права а такође непосредно или посредно формулисэти гледиште о позитивном праву у целини па и праву уопште. У ствари, тај задатак се решава конституисавьем садржине свих и појединих правних дисщшлина. V. Позитивноправне дисциплине нису механички одраз временски, просторно, садржински и формално одређеног дела права. Оне су под упливом филозофских и теоријских, социолошких политиколошких дисциплина, методолошких оријентација и ошпте културне атмосфере у којој настају. Оне могу бити и аналитичке и дескриптивне, чисто правно усмерене или прожете социолошким и политичким разматрањима. Од ошпте физиономије свих и појединих позитивноправних дисциплина зависи итокако ће се у ньима третирати појам права као такав који je нужан и у свим оваквим разматрањима. Битно je утврдити да свака позитивноправна дисциплина представлэа само компоненту целокупне науке о држави и праву и да добија одговарајући печат, да није изолована и да није проста репродукција, идеална и потпуна слика о делу постојеће правне стварности. VI. Целокупна наука о држави и праву односио све посебне констихуисане правне дисциплине карактеришу се одређеним развојним тенден-