Анали Правног факултета у Београду

цијама и методе логи ј ом. Обично се сматра .оправдании истицање разлика између немарксистичке (грађанске) науке и марксистички оријентисане науке. Свакако да има доста момената због којих се појавл>ују одговараjyhe разлике. Али, исто тако упадљиве су и разлике између разних метафизичких схватања по којима je право у основи вандруштвен феномен (на пример, природноправне теорије) и разних нормативистичких схватања по којима je право изразити пример постојања света специфичних феномена, света нормативности, као и разних фактицистичких и реалистичких схватања која настоје да истакну да je право само део дате друштвене стварности и то у емпириском виду шеног постојања. С обзиром на то услеђују и одговарајуће дефинидије права које су мање или више прецизно изражене и присутне не само у теориским него и позитивноправним дисциплинама. То се мора имати у виду када нас интересује како се третира појам права на подручју позитивноправних дисциплина. VIL Ако се пође од тога да систематска дела и уџбеници приближно представљају конспект односне позитивноправне дисциплине, онда ће се најчешће приметити својеврсно дедуктивно извођење дефиниција. Наиме, најпре се просто констатује шта je право уопште, тј. даје се општа дефиниција, па се онда врши разликовање области права (на пример, јавноприватно или унутрашгье међународно) ; најзад, у вези са овим одређује се шта представља односна грана права која je објект проучавања дотичне позитивноправне дисциплине. Такав поступак je по правилу крајње формулистички, упрошћен и конвенционалан. Зато и није чудно што се тада не испољавају никакве тешкоће и проблеми појмовног одређивања иначе веома сложених феномена. Оно што je најтеже тако се претвара у обичне констатације ко je су толико аподиктички постављене да остављају утисак пуне уверљивости али и стварне бесадржајности. Ређе се сусрећу дела у којим се само даје дефиниција односне гране права, кратко и без неопходних анализа којим би се образложиле, а такође су ретка и дела у којим нема настојања да се претходно утврди дефиниција сопствене гране права иако се у њима излаже материја одређене гране права. VIII. Перед дедуктивног извођења дефиниције одређене гране права, често ce cycpehy и настојања да се утврди специфичное! појединих правних подручја. То се пре свега чини указивањен које друштвене односе регупише дата грана права (на пример, цивилисти) или пак на којој подлоги сна настаје, шта je узрок гьеног постојања. Међутим, тада се обично не улази у проблем шта су уопште друштвени односи а посебно они на које се указује, још мање се поставл>а питагье да ли право регулише баш друштвене односе (а не, рецимо, друштвене процесе) па се зато доказује оним што би требало да буде бар претходно објашњено. То je тражеьье критеријума за одређену грану права у тзв. предмету регулисања. Поред тога, понекад се прибегава или као основном или допунском критеријуму тзв. методу регулисања подразумевајући под тим форму или врсту правних норми ко je се користе, па и начин деловања органа и субјеката права. Исто тако постоји уврежено схватање да се, на пример, управно право може дефинисати првенствено путем одређивања појма и специфичности управног акта или управне делатности који карактеришу низ органа у склону државне организације. Очигледно je да су ово различити путеви одређивања садржине односних грана права па самим тим и објскта који проучавају одговарајуће дисциплине. IX. Карактеристично je да се у случају уставног права, које je у ствари увек најважније јер заузима централно место, скоро увек полази од тога да je неопходно утврдити појам устава и самим тим определи™ и одговарајућу грану права. Дакле, овде се не oceha потреба за упозорењем на предмет и евентуално метод правног регулисања. Али je још карактеристичније то да се увек осећа и потреба за наглашавањем чињенице да

44У

ДИСКУ СИЈА