Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

448

се устав може схватити у материјалном (садржинском) и формалном смислу, што само показује да се води рачуна о аспектима који се обично сасвим занемарују кад je реч о другим гранама позитивног права. На ово треба подсетити управо зато што су све остале гране непосредно везане за уставно право и чак представљају неку врсту његове конкретизациие. Треба упозорити да je то изузетно значајан симптом потребе да се не прилази једнострано у оцени шта je право уопште или нека грана као његов део. То je најбољи доказ да се у праву морају посматрати не само формални него и садржински па и фактички моменти. X. Међутим, кад се извесна грана права опредељује на неки поменути или који други начин онда то не значи да je и кроз целокупно излагавье садржине одговарајуће позитивноправне дисциплине заиста показано да се цела грана права своди само на оно што je постављеном дефиницијом назначено. Напротив, скоро без изузетка разматрају се и многе друге ствари које се саме по себи намећу, тј. укупност оних установа и инструмената, актера и односа, норми и чињеница који постоје као интегрални делови и показатели дотичне гране права. Другим речима, поред и чак независно од дате формалне дефиниције, научници су упућени на изучавање свега онога што се у датом исечку правне стварности заиста налази. Захваљујући томе они воде рачуна, а нарочито укопико осећају потребу за комбиновањем правног са другим методима изучавања, о разним објективним и субјективним моментима, о томе да тзв. фактичко и нравно нису метафизички изоловани него да се међусобно прожимају (на пример, у институту својине или у бићу кривичног дела, итд.). Самим тим настаје већа или мања противречност, између полазних одредаба и онога што се касније разматра. Ово касније разматрање као нужно, ближе и тачније одражавање стварности постаје и мерило вредности унапред постављених дефиниција. XI. Најупечатљивија je текденција представника позитивноправних дисциплина да некритички полазе од неких уобичајених или најпростијих дефиниција појма права. Они их механички преносе на своје подручје, сматрајући ваљда да су опште теоретске дисциплине искључиво надлежне за решавање тога проблема. Иако je исувише добро познато какве су тешкоће у дефинисању права као таквог, па чак и то да постоји непрегледан низ дефиниција права, па и изричито истакнут скептизам у погледу могућности постављања једне научне дефиниције, најчешће ce с поверењем или без размишљања преузимају неке најпопуларније дефиниције па се с њима стално опершие као несумњивим и дефинитивним научним резултатом. Разуме се, онда се може десити да због неуспеле дефинициј!е права произилази још мање успела дефиниција извесне гране права или неких института ко ј и су ушу уклошьени. Очигледно je да je при том реч о евојеврсној инерцији и комотности у схватањима који су иначе страни сваком оном ко настоји да научно сазна стварност, а такви су управо и дотични научници на сопственом подручју. Као најбоља потврда за ово може послужити чивьеница да се најчешће сусреће оваква дефиниција: право je скуп норми или правила заштићених државном принудом. Међутим, то je колико елементарна толико и нејасна а што je најгоре нетачна и непотпуна дефиниција права. Уместо да je преузимају, специјалисти за позитивно право требало би да са свог становишта установе колика je њена вредност. Неравно, све ово важи и за случајеве када се просто преузимају неке метафизичке дефиниције, или неке нормативистичке па и неке наводно и ј едино исправне марксистичке дефиниције права (за које je карактеристично помињање воље или интереса владајуће класе и сл.), или неке фактицистичке дефиниције. XII. Мора се констатовати да je претежан део представника правне науке, па и код нас, склон прихватању тзв. нормативистичке концепције