Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

449

права. При том je нарочито занимљив својеврсни хибрид нормативизма и марксизма које настаје спајањем поставке да право представљају норме и поставке да су те норме израз воље и интереса владајуће класе. Додуше, ваља разликовати доследни и „самоафирмирајући“ нормативизам од несвесног, често незграпног формулисаног и наивног нормативизма (например, совјетских па и неких наших писаца). Али се у сваком нормативизму наглашава да je право „скуп норми или правила заштићених државном принудом“ што показује: а) да се поистовећује појам права с појмом правке норме, с том разликом што се норма проглашава правом путем граматичке конструкције, тј. узимањем у множиыи уместо једнини; б) што je још горе, сам појам правке норме или се уопште не разматра или се своди на недоказане и необразложене a најчешће таутолошки погрешно формулисане констатације (типично; „Правка норма je правило о понашању људи које штити држава“). Дакле, узима се као познато баш оно што je сасвим неодређено и што je, треба нагласити, заиста тешко дефинисати. Поставља се врло просто питатье: шта под правном нормой подразумевају прави нормативисти, а шта недоследни нормативисти свих врста? Ако схватају норму на исти начин, онда то знаки да имају истоветну кондепцију права, а ако хоће да се у осыови разликују морају на потпуно различит начин схватати тај основни појам. Јер, као што се зна, норма се може схватати као логична категорија, али и као реална правилност у понашањима људи. XIII. Констатујући постојање ове незавидне ситуације, међутим, треба нагласити да je она најбољи знак врло великих тешкоћа у конструисању научне дефиниције права као полазне тачке свих правних дисциплина. У ствари, феномен права je толико сложен, састављен од низа елемената, толико многостран, да се мора дати сложена дефинипија. Право се не може свести на правне норме јер га сачињавају и низ других елемената који нису ништа друго до оно што се у науди обележава као низ субјеката права, правних аката, правних односа, правних чињеница и сл. Само се тиме може објаснити низ парадокса правне науке, као на пример: а) да се у теорији права и перед дефиниције права као „скупа норми“ разматрају и остали елементи права, па чак се при том каже да je норма један од најважнијих елемената права, а то зкачи да има и других; б) да се у позитивноправним дисциплинама и поред декларације да се извесна грана права састоји из некаквйх норми, у ствари разматрају далеко више остали елементи права; в) да и поред изјашњења за дормативистичку концепцију права представници позитивноправних дисциплина обиљем материјала у ствари афирмирају фактицистичку концепцију права која je антипод прве, итд. У свему томе налази се доказ о потреби превазилажења једностраности и уских хоризоната наромативизма који je само призидно оправдан, а у ствари методолошки погрешай. XIV. Научна дефиниција права мора се конструисати на синтетички начин, тј. обухваташем свих елемената и истицањем битних обележја овог изванредно сложеног и историски променљивог феномена. Она мора, другим речима, показати његову структуралну и функционалну страну. У немогућности да на овом месту образлажем дефиницију која по мом мишљењу далеко више одговара стварности него уобичајене дефиниције а посебно нормативистичке, предлажем следећу формулацију. Право je специфичан нормативни поредак који служи као форма политичког конституисања глобалног друштва и истовремено или као израз доминације одређене класе (у класном друштву) или као израз координације трупа и појединаца (у бескласном дрјчптву). Претпоставке постојања таквог поретка своде се на одређено мноштво субјеката чија се ситуација и политичка понашања регулишу својеврсним нормама садржаним у посебној категорији аката услед чега настају одговарајући односи између субјеката када се конкретно повезују укључивањем у основне друштвене процесе. При томе, неопходан механизам заштите овог специфичног нормативног поретка налази ce