Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

485

Тенденције развоја управе могу се данас поделити на четири или више трупа што зависи од класификације коју усвајамо. Једна je од најуошптенијих, синтетичких класификација која запажа: пораст управних организација, њихову диференциЈацију, смањење улоге принуде у раду управних организација, и најзад тенденцију професионализације. Оно што нас занима јесте чињеница да ce управне организације тако шире по структури и обиму да то постаје доминантна можда чак одреl;ујућа суштина савремене државе. Сем улоге државне управе у земљчма високо развијеног капитализма или изградње масивне свеобухватне управе у Совјетском Савезу, многи послови временем добијају карактер друштвених послова које обављају управне организације и у осталим савременим државама. Пратећи свтарна кретања, утврђујемо да je развој сваке државе праћен порастом круга задатака који ce морају организовано спроводити, а то су по правилу управни задаци чије извршавање захтева организацију одговарајућих управних служби. Процес интензификације развоја управних служби особито je изражен у области заштите основних интереса заједнице као што су унутрашња и спољна безбедност а сам раст управних служби проузрокује разграњавање фискалне управе. Основни узроци који доводе до пораста управних организација различит су и махом познати. Један од тих узрока je и проширење материјалне базе ко je ослобађа људски рад за координирано савлађивање проширених задатака које друштво поставља. Више не одлази готово сва енергија људског рада у непосредну производњу већ се решавају и други задаци а то су по правилу с обзиром на друштвене услове у којима je државна организација још увек неопходан друштвени организам, ■— управни послови. На пораст управних послова утиче и већа међусобна повезаност људи док релативно смањивање удаљености у географском смислу даје нове облике сарадње који опет проузрокују пораст управних служби које их регулишу. На пример, Међународна поштанска унија, Светска метеоролошка служба, систем телекомуникација и најзад облици сарадње као што су Европска заједница за угал> и челик, СЕВ, Варшавски пакт и сл. Поставља се сад питање: с обзиром да je чињеница да се све већи број послова организовано обавља не може ли се утврдити да je мерило развоја сваког друштва организованог у државу баш успех у координираном и ефикасном обављању све већег броја управних задатака? Да би одредили нов квалитет државне организације морамо да се позабавимо начином на који се ти управни задаци остварују. Остварује ли их класична државна управа или друштвене организације чија основна улога лежи ван домена принуде којом су. иначе управни органи снабдевени као својим унутрашњим супстратом? Ту није од значаја да ли се ти задаци остварују уз примену непосредне принуде или не jep je претња принудом исто толико стварна за свесно л,удско биће колико и сама принуда. Неки подаци he нам помоћи да боље схватимо односно илуструјемо псраст управе. Од 1900 до данас државна управа у САД повећала се за преко 20 пута, државна управа Велике Британије у периоду од 1911 до 1955 порасла je са 172.000 на 748.000 службеника у сталном радном односу, док нас Морштајн Маркс обавештава да je на сличне податке наишао проучавајући управне системе и осталих европских држава. Нова Југославија бележи такође у периоду демократског централизма интензиван пораст државне управе (1950. 280.000 службеника). Увођење радничког самоуправл»ања смањује овај број на 256.000, док пораст броја управних задатака не доведе опет до броја од 432.000 службеника у 1960 од којих je 146.000 службеника радило у установама са самосталним финансирањем, тј. на пословима где долази до изражаја самоуправни елемент. Поставља се сада питање на који се начин регулише делатност управе? Несумњиво правним нормама. Показали смо како се упоредо са порастом друштвених производних снага шире управне организације. Значи, шири се и право, скуп норми које их регулише. Али какво je то право