Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУ СИЈА

513

у руке одговарајућег социјалног носиоца у тренутку када се за то стекну услови (настајање аутономне друштвене организације, релативно хомогене друштвене структуре и друштвене свести), чиме јача и њихова ефикасност. Тиме се у исти мах олакшава и прецизније и адекватније успостављање односа између „правних“ прописа и ширих друштвених. Јер младо социјалистичко друштво које се још увек конституише изложено je искушењу да д§ превелику улогу и обим „права“ (у ужем смислу речи) као привремено најефикаснијег, најдинамичнијег инструмента за регулисање друштвених односа, и да занемари свесно развијање других облика друштвене свести и друштвених норми чије развијање постаје све неопходнији императив друштва. Друштво које се конституише по природи ствари ослања се веома много на деловање снажног државног апарата и вьегозе продужене руке права и принуде која ломи стару структуру и суделује у постављању нове. Али када се стекну нови услови, ова потреба, може да прерасте у- ,правки империјализам“, неоправдану веру у свемоћ правноадминистративног регулисања. Друштво постаје обавијено не само атмосферой већ и „јурисфером“. У том трещотку „право“ почиње, социолошки посматрано, да врши и друге функције, да ради „за рачун другог“, других типова друштвених прописа што ыеминовно утиче на смашење његозе ефикасности. Али да би ова теза била јаснија, мораћемо да осветлимо нешто потпуније право са његове социолошке стране као део нормативног поретка у друштвеној структури. Сваки друштвени систем у оквиру своје суперструктуре садржи и једно изванредно важно подручје тзв. нормативног, регулативног система поретка, који с једне стране принудним правилима обезбеђеним санкцијом, а с друге стране формирањем општих моралних, етичких вредности, идеала, норми (општедруштвених и класних који су као идеје владајуће класе владајући) одржава друштво на окупу, ствара „послушне чланове друштва“ Два специјална механизма, механизам социјализације, подруштвљавања, и друштвено класне контроле спољни су облици нормативног лоретка који je један од најснажнијих инструмената интеграције друштва, његова морална и щжнудна арматура. Право je само један од специфичних његових делова који средствима спољашње принуде одржава интеграцију хетерогене класне целине, али које je тесно испреплетано са осталим облицима друштвених норми (обичајном и моралном свешћу друштва и ужих трупа). Штавише, нарочито у почетном периоду конституисања једног друштва, оно може да буде и у подлози ових других норми, да ствара правку свест као принудну која ће се касније развијати и прерастати постепено у општи, нормалан, начин понашања; осећање личне унутраппье одговорности. Тако, на пример, елементарне норме поштовања друштвене својине, самоуправности и његове демократске духовне Климе и поступка, права других на саодлучивање, награђмвање према раду, поштовање друштвеног интереса, које су инаугурисане основним правним нормами, постају поступно део моралне и обичајне свести једног друштва. Постају морал који као духовна, надградња окружује основне друштвене односе и институције, учвршћује их, морална схватања која почињу да култивишу и саме слободне организације удружених произвођача и грађана својом самосталном нормативном делатношћу. Ангажовање водећих снага друштва у правду формирања ове свести, превазилажење њеног уског, искључиво „правног“ (државно-принудног) облика регулисања треба све више да буде предмет и рационалних а не само стихијних друштвених акција. Ова неопходност постаје уочљивија ако се расмотри још један феномен специфичан за настајање новог социјалистичког друштва. У свакој револуционарној, прелазној, епохи која радикално прекида континуитет старе друштвене структуре и ствара нову, може да настане