Анали Правног факултета у Београду

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД.

303

лишним путем, постигне фактичко признање од стране српске владе и Југословенског одбора као званичног представника аустроугарских Југословена. На тај начин учињен 6и био корак ка решаваньу питања стварања заједничке југословенске државе по концепцијама Југословенског одбора, тј. на бази равноправности и узајамног споразума. Тиме се може објаснити што je Трумбић толико инсистирао баш на томе да општу скупштину сазове српска влада, да скупштину свакако отвори престолонаследник и да се она не одржи на Крфу него у западној Европи. Није, чини нам се, случајно ни то што je Трумбић у првом и у другом телеграму српској влади тражио само сазивање опште скупштине, без улажења у објашњења њеног односа са српском Народном скупштином (што je тек касније, због Пашићевог одбијања, морао учинити). Незадовољан у суштини резултатима Крфске конференције a још нише држањем Пашића и спрске владе после тога, бојећи се све више србијанске хегемоније у стварању југословенске државе, Трумбић je ocehao потребу да ојача положај Југословенског одбора у односу на српску владу, да савезницима јасно стави до знања да je југословенско питање није само српско питање, већ заједничко питање југословенских народа. Пошто ситуација није дозвољавала да отворено постави питање признања Јутословенског одбора од стране српске и других савезничких влада и питагье слободног и равноправиог уједињавања, он je покушао да кроз општу скупштину у ствари „прокријумчари“ CTBapàibe једног спољнополитичког одбора, у који би свакако и он ушао, и стварање једне установе која би била „ембрион провизорне уставности“ у зреме уједињавања и непосредно после тога. Што се тиче Пашића, основни разлози његовог одлучног опирања Трумбићевом предлогу изгледа нам да су били двојаки: спољнополитички и унутрашњи. Он je, у првом реду, био против сваке манифестације или демонстрације која би могла бити непријатна великим савезницима. „Наша војна снага слаба je залога за, бстварење наших народних идеала објапгњавао je Пашић Трумбићу 26 111, те због тога сва наша моћ лежи у слози, у складју и у заједничком раду са нашим савезницима. У оним питањима, у којим се разликујемо, с погледом на начин рада, од наших Савезника, морамо се држати метода убеђивања разлозима и доказивањима, да оно што заступамо и тражимо лежи у општем интересу Савезника, а не протеста. Протести, иза којих не лежи иикаква моћ, или претња основана којом би се могло изнудити оно, због чега се протествује и што се жели постићи, најчешће остају без успеха; а што je врло опасно, могу донети и сасвим гфотивне резултате, ако су чести, неоправдани и досадни“ (75). После пет година, 1923, у већ поменутом говору у Скупштини Пашић je захтев Југословенског одбора за одржавашем опште скупштине назвао „бесмислицом“, јер по њему кад je Лојд Џорџ у тадашњој неповољној ратној ситуацији морао да смањи тон и захтев „у то такво време, ко може да саветује, и кад онај велики и снажни савезник тамо смањује

(75) A- Ј АЗУ, А-J О, СВ. 63 писмо Н. Пгшића из Крфа 13. ш 1918 (по ст.) Л. Трумбићу.