Анали Правног факултета у Београду

532

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

обрачунавању царине за један конкретан случај и то под редовним и нормалним условима. У овом случају с обзиром на фактичко стање створено од самог туженог, он ce није могао једнострано користити наведеним овлашћењем на штету тужиоца, пошто се не ради о ревизиям и исправим грешака, већ о начину обрачуна, који je тужени систематски и стално примењивао, па пошто je то ипак учинио и услед тога тужилац претрпео штету, то би тужени, у начелу, и био одговоран за ту штету. Међутим, у поступку je утврђено да je тужилац возила, у односу на која су донета решења бр. 6070 и 6076 од 9. 111 1961. декларисао за царшьепье 14 и 26. XI 1960. када je већ знао за из- мекьени став туженог о начину обрачунавања царине, a који je заузет у решењу бр. 26570 од 3. XI 1960. које je решење тужилац примио 8. XI 1960. Према томе, тужилац je морао очекивати да ће му иза возила, декларисана за царињење 14 и 26, XI 1960, тужени извршити накнадни обрачун и то управо на начин како je то учињено у решењу бр. 26570 од 3. XI 1960. С обзиром на то тужени je, како се то основано истине у образложеььу побијене пресуде, требало да се уздржи од продаје аутомобила декларисаних за царшьеае 14 и 26. XI 1960. док се не реши питапье начина обрачуна царине, односно да приликом продаје тих возила у продајну цену укалкулишу онај износ царине који би требало да плати у смислу измењеног тужениковог става о начину обрачуна и наплаћивања царине, односно да обезбеди наплату разлике. Тужени je напротив поступлю супротно, из чега произлази да je сам преузео ризик за штету која би могла настати погрешним калкулисањем продајне цене оних возила, која су декларисана за царињење 14 и 26. XI 1960. Следствено томе тужилац без основа тражи од туженог да му накнади на тај начин насталу штету у износу од дин. 7,601.776. — па je за тај износ првостепену пресуду ваљало потврдити. „Напротив, тужилац има право на штету коју je претрпео накнадним царињењем возила декларисаног за царињење по царинској декларацији бр. 2025 од 15. VII 1960, a које je накладно царињење извршено тужениковим решегьем бр. 26570 од 3. XI 1960. То са разлога, што je тужени како je то напред речено својим Упутством створио праксу које се и сам придржавао због чега je тужилац возило декларисао по царинској декларацији од 15. VII 1960. и продао по цени у коју je основано укалкулисао износ царине обрачунате у смислу наведеног Упутства. У том погледу тужилац je био доведен у заблуду од стране туженог о начину обрачунавања царине, па када je тужени у вези те декларације донео ново решење од 3. XI 1960. о накнадној доплати царине, он je тиме оштетио тужиоца и у томе лежи основ туженикове одговорности за штету. По том основу захтевани износ штете, што иначе није спорно између странака, износи дин. 1,577.837. — и тужени je дужан да тужиоцу накнади тај износ 2. Пре свега ваља одмах истаћи да наведена пресуда Врх. прив. суда да je знача јан прилог наше судске праксе за решавање сложеног проблема одређивања појма незаконите радње у нашем савременом праву о одговорности друштвено-политичких заједница за штету коју проузрокују јавни службеници. Значај ове пресуде није само у томе што je смело пришла решавању овог сложеног проблема већ и што je исправно и одлучно прихватила да појам незаконите радње којом службеник може проузроковати штету одговара појму противправне радње по општим правилима о одговорности. Beh je давно познато да вршење одређене надлежности није привилегија већ задатак службеника који je службено обавезан на пажњу па