Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

533

према томе и незаконите односно противправне радње којима службеници могу проузроковати штете нису ништа друго него кривице из грађанског права које могу бити у радњи коју није требало урадити (culpa in committendo) или y пропуштању да ce уради оно што je требало урадити (culpa in omittendo). Кривица није сама штета већ противправна радња којом je штета проузрокавана. Штета јесамо последица противправне радње. Ако je насупрот кривици у кривичном праву где су кривице индивидуализиране, сложеност друштвених односа већ давно уклонила непотпуне и уске појмове о кривици у грађанском праву, остало je начело да су извесна чињења или пропуштања противправна, јер су супротна не само прописима већ и начелима правног поретка једног одређеног друштва и другим опште признатим моралыим правилима тог друштва, тако да на основу општих правила о одговорности за штету судија цени радње штетника и утврђује да ли се он понашао како се имао понашати односно да ли има или нема гьегове кривице (1). Или другим речима, ако je службеник својом радњом или пропуштањем, било неовлашћено или овлашћено, али на ненормалан качин, без обзира да ли камерно или из непажње повредио туђе право, ова се радња има сматрати незаконитом. То би било у складу и са гледиштем да би незаконита односно противправна радња била „сваки поступай службеника противан правним или другим усвојеним друштвеним правилима односно моралним правилима социјалистичке заједнице, као и противан начелима, духу и смислу на којима се заснива постојање и функционисање државног апарата уопште односно постојање и функционисање одређене државне службе или вршење одређеног државног посла“ (2). У наведеној пресуди јасно je истакнуто да je тужени одговоран jep je својим Упутством бр. 217-2/59 створио сталну праксу између њега и тужиоца тако да je тужилац могао основано сматрати да je та пракса исправна и да није могао претпоставити све до решења бр. 26570 од 3. XI 1960 да се тужени није понашао онако како се имао понашати при правилном функционисању одређене јавне службе. У ствари својим незаконитим упутством Управа царина je погрешно обавестила странке о начину обрачуна основице за царињење. Погрешно обавештавање странака од стране јавних службеника исто претставља незакониту радњу нарочито кад постоји обавеза органа да обавештава странке по одређеном поступку и у одређеној форми. Обавештавање странака о обрачунавању основице за порез преко Упутства, које и Врховни суд у управном спору сматра незаконитим, несумњиво je погрешно обавештаванье странака. С тога се овакво погрешно обавештавање може основано сматрати незаконитом и неправилном радњом службеника ко ja je, у с лов одговорности за штету друштвено политичких заједница, установа и организација. У Француској, по закону о царинама, у управносудској пракси, например, сматра се да су царинарнице обавезне да имају и стављају на увид заинтересованим странкама све прописе и тарифе на основу којих се врши обрачунавање

(1) Др Михаиле Константин овић : Облигационо право, према белешкама средио В. Капор, Београд, Научна књига, 1952, г. 81, 93. (2) Др Милан Вркић: О материјалној одговорности за штету коју грађанима противправно проузрокују службена лица, „Архив“, 1956, бр. 3, с. 314.