Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

537

Доследно овим прописима закона суд би приликом утврђивања штете морао да рашчисти до које мере je објект већ амортизован, затим испитати привредни значај објекта како са становишта општих друштвених услова у садашњем моменту и у перспективи развоја тако и са становишта посебних интереса и могућности тужиоца; испитујући ствар у том смислу суд не може занемарити опште познату чињеницу о томе да воде представљају опште народно добро и о томе да перспектива привредног развитка омогућује савремешгји начин мељаве а елиминише поточаре. „С обзиром на вредност објекта, степей амортизације и овако оцењени привредни значај објекта суд може да утврди висину штете узевши у рачун и материјал који остаје на располагање тужиоцу. „Ако би се узело (то у овој ствари није јасно рашчишћено) да постоји случал из чл, 17, ст. 1, Зак. о рударству, онда je и за тај случај нејасно рачунање штете начином како je то учинио првостепени а потврдио другостепени суд. Суд je у обрачун висине штете узео и то да je за тужиоца неупотребиво место на коме се воденица налазила те да би воденицу морао сазидати на другом месту. Међутим, по редовном току сасвим je неизвесно да ли би и до кадаводеница остала ту где je била и да ли he тужилац моћи стећи право да воденицу поточару подиже на другом месту. То зависи не од редовног промета добара него од одобрења надлежног органа управе, које се доноси у складу са управљањем водама и са задацима друштвеног привредног плана. Обрачун трошкова око преноса материјала и изградње воденице на другом месту није погодан за утврђивање висине штете због већ наведеног разлога. „И у овом случају се висина штете мора утврђивати другим начином. Погодан начин би могао бити, на пример, начин утврђивања прометке вредности воденице у стању до кога je била до оштећењаа та прометка вредност се мора рачунати према степену дотрајалости и према перспективи приватно-сопственичког искоришћења. У једном и у другом случају одговорност за накнаду суд се, наравне, може користити начином предвиђеним у чл. 212. ЗПП, ако за то постоје услови и потреба“. 3. Од посредног интереса je и случај евидентиран код Сав. врх. суда по предмету Рев 693/62. Тужени je са тужилачком страной 1951 закључио уговор и за своје право искоришћавања воде на постојећој турбини, чија je вода била потребна тужилачкој страни за нову хидроцентралу, добио у замену право да из нове централе добија 12 KW ел. енерг-ије на час за потребе свога домаћинства. Тужени je иначе турбину подигао 1940 када му je одлуком банске управе дозвољено искоришћавање воде за време од 30 година. Првостепени суд je утврдио да je овај уговор ништав и да тужилачка страна није дужна да туженику даје електричну енергију по том уговору. Пресуда се заснива на утврђењу да je решењем банске управе туженом било забрањено да на другога преноси своје право без одобрења надлежног органа, па како je ову одредбу из решегьа тужени прекршио изгубио je право искоришћавања водне снаге. „... Суд није могао узети у обзир навод тужилачке стране да je предмет побијаног уговора о замени ствар extra comercium, иако чл. 14 Устава ФНРЈ, који je у смислу члана 115 Уставног закона важећи, одређује да су воде и извори природне снаге, општенародна