Анали Правног факултета у Београду

536

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„Вода реке општенародна имовина и њом има право управљати државна заједница преко привредних организација тј. има право користити воду у општем друштвеном интересу. У конкретном случају такву je делатност вршила тужена хидроцентрала подизањем бране и скретањем тока воде за вештачко језеро. Стога тужена страна не може бити одговорна тужиоцима за штету која му je настала помањкањем воде за млин', те je погрешно правно становиште првостепеног суда да би тужиоци могли тражити накнаду штете што млин. услед помањкања воде, не ради и тужиоци не постижу очекивану добит“. Сав. врх. суд пресудом Рев. 3233/61 од 30 јануара 1962 потврдио je пресуду Врх. суда Црне Горе прихватајући у свему разлоге те пресуде. 2. У другом евидентираном случају, услед рударских радова постало je неупотребљиво место на коме се налазила воденица; земљиште се слеже и ниво воде опада те воденица не може нормално да ради. Пресудама првог и другог степена (СР Србија) тужиоцу je досуђено 320.000 дин. на име накнаде штете. Ревизионом пресудом Сав. врх. суда Рев 993/60 од 5 новембра 1960 укинуте су обе пресуде и предмет je враћен на поновно суђење. Сав. врх. суд уочава да овде долази у обзир примена чл. 17 Зак. о рударству („Служ. лист ФНРЈ“, бр. 28/59), који поставља начело да приватном власнику припада право на накнаду штете која настане услед вршења рударских радова. По овом закону разликују се два вида настанка штете. Једно je кад штета настане вршењем рударских радова, онда се о штети расправља по правилима имовинског права и привредна организација одговора по крквици и начелу објективне одговорности, а висина штете би одговарала повраћају у пређашње стање. Другачије стоји ствар кад накнада штете нужно наста je за време или о престанку рударских радова на већој површини земљишта услед слегања земље или других узрока јер закон онда одређује да ће се накнада штете регулисати посебним савезним законом. Такав закон још ни je донесен и суд jè дужан да реши спор имајући у виду да се на накнаду штете овде не примењују правила имовинског права. С тим у вези јавл>а се и проблем да ли се накнада овде може захтевати у висини која одговара повраћају у пређашње стање. Према разлозима пресуде Сав. врх. суда ко ja садржи упут како да се поступа приликом поновног суђења, Суд налази да je; •„... било потребно да суд утврди чињенице да ли je штету учинила тужена привредна организација, у коме случају би се накнада штете имала досудити у висини која одговара повраћају у пређашње стање (чл. 17, ст. 1, Зак. о рударству), или je штета нужно морала настати за време или по престанку рударских радова, у ком случају би се висина штете утврдила посебним начином. Имајући у виду да о томе не постоји посебни савезни закон као и то да се у принципу штета мора накнадити, спор о висини штете мора се решавати начином предвиђеним у закону који регулише по суштини сличне односе. Накнада штете у оваквом случају, уколико то посебним законом не буде друкчије уређено, не треба да буде већа него накнада која се даје услед експропирације извршене у друштвено привредне сврхе. Оријентацију за то даје чл. 43 и 44 Зак. о експропирацији.