Анали Правног факултета у Београду
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
540
принципу даје концесијом. Законом су призната сва права стечена по ранијим законима или по обичајним правом (§ 72). Пресудом Врх. суда Словеније (а уз гьу и пресудом Сав. врх. суда) у ствари je призната примена правила Зак. о искоришћавању водних снага, који je био на снази на дан 6. IV 1941. Тужени je повредом повластице коју je имао на основу предратног закона, изгубио повластицу и нема више никаквих права на коришћење воде, па ни право које деривира из уговора којим je незаконито отуђио повластицу. Овакви разлози, не улазећи у то да ли je њима правно ваљано образложена одлука о поништају уговора, показују да судови признају режим предратним правом регулисаног коришћења водних снага. Из тога би следовало да појединац може да користи водну снагу постројењима која су подигнута пре 6. IV 1941 на основу одобрења надлежних органа применом предратних правила која, по оцени суда, нису у супротности са.правним системой социјалистичке Југославије. По тим правилима, ту снагу може, грађанин да користи и по обичајном праву. У нашем случају, реч je управо о воденици-поточари подигнутој давно по обичајном праву. Њено коришћење, по схватагьу у пресуди Врх. суда Словеније, има свој правни основ у предратном закону и уживало би правку заштиту. За овакву солуцију, мислимо, није потребно тражити основ у предратним правилима. У нашем правном поретку поштују се затенена поседовна стања и права појединаца уколико нису нашим законедавством престала да правно постоје. Револуционарни процес експропријације експропријатора није захватио и воденице-поточаре чије je одумирање само ствар нашег привредног развитка. Законодавац их толерише и у вьих не дира, а поседовна стања у тим воденицама имају несумњиво имовинску вредносг за оне који их користе. Свака имовинска вредност заштићена je законом. Ако je реч о штетним радњама којима се имовинска вредност смањује или уништава, суд je овлашћен и дужан својом одлуком да обвеже штетника на реституцију односно на накнаду штете. У конкретном случају, грађани као сакорисници користе ток воде а друштвена организација (комунално предузеће) онемогућила je то коришћење. Не постоји савезни закон, а ни републички (подручје СР Србије - ), који би посебно регулисао односе какви настају коришћењем водне снаге, бар не у вези с накнадом штете. Остаје да суд у правном систему изнађе правила за решење спора. Цитирани разлози пресуде Сав. врх. суда у приказаном спору о штети насталој услед рударских радова могли би сасвим прикладно да послуже као оријентација суду и у ствари о којој je овде реч. Радовима који нужно настају у вези с обављањем њене делатности на коришћењу природног богатства воде која иначе прапада заједници, радна организација je повредила постојећа права грађана. Накнада за повреду тих права имала би да се одмери по принципима постављенин у експропријационим прописима. Међутим, по захтеву за заштиту законитости недавно су пресудом Зрх. суда Југославије Гз 17/63 укинуте пресуде окружное и општинског