Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

543

Правила о учешћу оштећеног лица у проузроковању штете и подели штете између њега и штетника налазимо и у нашем старом законодавству. Тако je Срп. грађ. зак. по том питању садржавао једну кратку одредбу у § 805 која гласи; „Ако би што кривице и онога било који je оштећен, онда ће сразмерно накнада и на њега пасти“ (1). Аустриски ОГЗ садржи у § 1304 ширу одредбу која гласи; „Ако у каквом оштећењу има у исто време кривице и до оштећеника, онда он сноси штету сразмерно са штетником, а, ако се сразмера не може одредити, на једнаке делове.“ Нацрт закона о накнади штете од 1961 садржи у чл. 33 следећу одредбу по питању учешћа оштећеног лица у проузроковању штете: „Оштећеник који je својом кривицом допринео да штета настане или буде већа него што би иначе била, има право на сразмерно смагьену накнаду. Кад je немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове кривице, половину штете сносиће он, а половину ће му накнадити штетник.“ . Да би по нашем праву дошло до поделе штете између штетника и оштећеника, потребно je да се испуне следећи ус лови: а) да je оштећеник учествовао на неки начин у проузроковању штете; б) да je оштећеник својом кривицом допринео настајању штете односно њеном повећању; и в) да шетник није проузроковао штету намерно или грубом непажњом (2). Оштећено лице може на разне начине да учествује у проузроковању своје штете: најпре тако што било непосредно било посредно доприноси настајању штете (неопрезним претрчавањем преко врло прометке улице, остављањем отворених врата своје баште, које je омогућило да туђи коњ уђе у башту и направи штету), било што својим поступком омогућује да се већ настала штета повећа (запуштаньем лечења задобијене телесне повреде). Није правно релевантно свако учешће оштећеног лица у проузроковању своје штете него само оно када je својом кривицом допринело да настане штета или да буде већа него што би била. И оштећено лице треба да буде криво што je штета настала односно што се штета повећала. Стога се овакво учешће оштећеног лица у проузроковању своје штете назива у правној науци „кривицом према самом себи“, „пребијањем кривице“ (compensatio culpae) или „мешовитом кривицом“. Овим називима, мада имају свог оправдања, могу се ставити и озбшьни приговори. Пре свега, поставља се питање о каквој je кривици овде реч да ли о кривици оштећеног према самом себи или према штетнику. Јер ако je реч о кривици према самом

(1) Упоредити чл. 571 ст. 2, Општег имовинског законика за Дрну Гору. (2) „Није основан приговор жалитеља да би се у конкретном случају имала применити правка правила грађанског права о подељеној кривњи. Тужени Je найме правомочном пресудом окружное суда проглашен кривим и осуђен на казну због кривичног дела тешке телесне повреде из чл. 141, ст. 2, КЗ почињеног са умишљајем (долозно). Усвојена правна правила о подељеној кривњи односно о суодговорности оштећеног за насталу штету (правило из чл. 1304 ОГЗ) могу се применити само ако се ради о штети нанесено) услед непажше, а не и онда кад се ради о штети проузрокованој намерно односно са умишљајем (долозно). У овом последнем случају (а такав je случај и у овој парнищи) оштетилац мора увек сам сносити сву проузроковану штету, па макар оштећени својом непажњом и дао повода томе да МУ je штета почюьена." (Врховни суд НРХ Гж 25/57 од 6. ПГ 1957 Збирка суд. одл. Ц/1, 1957, с. 178).