Анали Правног факултета у Београду

546

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

них десет година живота) важи нравна претпоставка да није био способан за расуђивање [.. Ово решење одговара правним правилима ОГЗ у корима je деликтна способност малолетника изједначена са ньеговом ограниченом пословном способношћу. И једну и другу способност малолетник стиче кад напуни четрнаест година живота. Изгледа нам да би данас требало разликовати малолетникову деликхну способност од ньегове пословне способности. Деликтна способност малолетникова je по обиму већа од његове пословне способности, јер су услови за утврђивање постојања једне и друге способности различити: деликтно способним сматра се онај малолетник који je способан за расуђивање и који je напунио седам година, а ограничено пословно способним онај малолетник који je напунио четрнаест година односно потпуно пословно способним онај који je напунио осамнаест година. Пословна неспособност малолетника установлена je у интересу малолетника као мера његове заштите, да би се заштитили његови интереси. Али се зато не може да дозволи да се малолетник заклања за своју пословну неспособност да би другоме причинно штету или учествовао у настајању штете самом себи, а он je у стању -да схвати да те гьегове радње представљају недозволен поступак. Стога сматрамо деликтно способним оног малолетника који je способан за расуђивање без обзира да ли je напунио четрнаест година и да ли je стекао ограничену пословну способност. Малолетник способан за расуђивање одговара за штету коју би проузроковао другоме односно за учешће у проузроковању штете себи под истим условима под којима и пунолетно лице. То значи да има да се докаже кривица малолетника као и сваког другог одраслог лица. 4. Враћајући се на спорни случај видимо да je Окружни суд утврдио да се штета догодила „и непажњом, недовољном обазривошћу тужиоца приликом прелаза преко трамвајске пруге и коловоза.“ Дакле, суд je утврдио да повређени малолетник испод десет година поседује способност расуђивања и да je и својом кривицом допринео да штета настане. Стога je нашао да и повређени малолетник треба да учествује у подели штете са штетником Град, саобр. предузећем и да има право само на сразмерно смањену накнаду. Применио je правило да кад je немогуће да се утврди који део штете потиче од оштећеникове кривице, половину штете треба да сноси сам оштећеник а половину ће му имати да накнади штетник (8), тако да je обавезао Град, саобр. предузеће као штетника на плаћање половине причињене штете. • Међутим, Врх. суд НРС није се сложно са поделом штете на половину између штетника и оштећеника, jep je нашао да je у питаььу малолетник који не може да буде „толико пажљив и присебан као одрасли људи“, те je утврдио да оштећени малолетник сноси одговорност за нанесену му повреду и насталу штету у износу од 20% тако да му je штетник обавезан да исплати 80% од причегьене штете. Не бисмо се сложили са оваквим резоновањем Врх. суда НРС. Кад je утврђена малолетникова способност за расуђивање и његова кривица за

(8) В. § 1304 ОГЗ и овде већ наведени чл. 33 Нацрта закона о накнади штете.