Анали Правног факултета у Београду

ОПШТИ АКТИ УПРАВЕ

315

или уже питање, мада, наравне, између правилника и наредбе није могуће повући оштру границу, као ни између уредбе и одлуке. Најзад, упутсво je у суштини акт исте врете као и акт Савезног извршног већа који носи исто име, тј. то je акт интерног и техничког карактера. И над овим актима постоји одговарајућа контрола законитости и уставности. У погледу ових аката непосредну контролу врши Савезио извршно веће, које, по чл. 228, т. 7, Устава, „укида прописе савезних органа управе ако су у супротности са савезним законом, уредбом или другим прописом Савезног извршног већа“. Редовни судови, урачунавајући ту и управно судство, према овим општим актима органа савезне управе имају иста права надзора над законитошћу као и према таквим актима Савезног извршног већа, а исто тако Уставни суд Југославије има према њима иста права као и према таквим актима Савезног извршног већа. ГУ. Рекли смо да нећемо излагати питанье општих аката управе на нивоима нижим од савезног, тј. питање општих аката управних органа у републикама, аутономним покрајинама, срезовима и општинама. Напомин>емо само да су начела којима се ова питања регулишу истоветна с онима која смо изнели и која важе у погледу општих аката савезне управе. На свим овим нивоима треба разликовати опште акте које доносе политичко-извршни органи од оних ко je доносе органи управе у ужем смислу. Над свим актима политичко-извршних органа надзор над законитошћу врше одговарајући представнички органи, а над актима управних органа опет сами ови политичко-извршни органи. Редовно судство, укључујући ту и управно, врши у начелу исту контролу законитости ових аката као и савезних, као што то чине и одговарајући републички уставни судови и Уставни суд Југославије. Уз рво треба указати и на још једну ванредно важну и занимљиву појаву југословенског позитивног права, чије подробно расправљање заслужује посебну пажњу, а у које ми овде већ и зато не можемо улазити. Наиме, из југословенског ситема социјалистичке демократије засноване на самоуправљању и одумирању државе у великим областима друштвених; служби доследно произилази да највећи део ових служби врше самоуправно друштвене организације, независне од државе. Међутим, у извесном обиму ове организације су овлашћене да доносе и акте који су иначе истоветни с државним управним актима, па су и њихови управни органи овлашћени за доношење општих аката који ауторитативно регулишу извесне правне односе. У начелу, и над овим актима постоји надзор у погледу њихове законитости и уставности као и над актима државних управних органа. Међутим, несумњиво je да у том погледу може бити и неких разлика. То све свакако заслужује пажњу науке, а морамо признати да наша наука није још довољно расправљала ово питање. У општем закључку можемо подвући поново да југословенско позитивно право, с једне стране, довољно реалистички даје довољно широку надлежност како политичко-извршним органима тако и управним органима у ужем смислу да доносе опште правне акте, али да, с друге стране, остајући чврсто на начелима социјалистичке демократије засноване на