Анали Правног факултета у Београду

370

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

садагшьих уставних норми и врло богате социјапистичке праксе ко je припадницима народности омогућују потпуно и равноправно укључење у све области политичког, економског и културног живота, У посебној глави Устав СР Србије утврђује права и дужностй аутономних покрајина. Као полазна основа за уставно регулисагье положај а и улоге аутономних јединица послужио je досадашњи развој аутономних јединица у Србији и општа начела о положају аутономних јединица садржана у Савезном уставу. У формулисању положаја аутономних јединица полази се од принципа који су постојали и у досадазшьем уставном систему, са тим што се сада више наглашава њихов характер као друштвено-политичких заједница. Он утврђује начело да се права и дужностй аутномних покрајина, сагласно посебним условима њиховог привредног, просветно-културног - и социјалног развоја и поеебне -националне структуре становништва на њиховом подручју утврђују ребуличким Уставом и законом, исључиво у оквиру права која су Уставом и законом утврђена као права и дужностй републике. У складу са тим Устав сажето и прецизно утврђује основна права и дужностй аутономних покрајина. За остварење права и дужностй аутономних покрајина Устав предвиђа да ове друштвено-политичке заједнице имају средства којима самостално располажу и чији се извори утврђују републичким законом.. Устав СР Србије одређује нормативна овлашћења аутономних покрајина у пословима који су од посебног интереса за покрајину као целину. У овој области аутономна покрајина je потпуно самостална уколико одређена материја није регулисана републичким законом. Он утврђује широка статутарна права аутономних покрајина. Статутом покрајине у складу са Уставом и законом утврђују се функције покрајине, организација, надлежности и начин рада покрајинских органа и друга питања од значаја за покрајину. У статутарним правима аутономне покрајине нарочито je дошла до изражаја аутономност покрајине пре свега у области самоорганизовања. Основна идеја Устава je у томе да утврди само неопходан минимум начела - за организаций аутономне покрајине, препуштајући да сва остала питана у том погледу регулише Покрајински статут. Према одредбама Устава СР Србије, највиши орган власти и орган друштвеног самоуправљања у оквиру аутономне покрајине je Покрајинска скупштина коју сачињавају делегати општине. Међутим, структуру скупштинске организације, политичко-извршних органа покрајине и покрајинске управе као и друга питана у вези са организациям покрајине сам Устав не регулише већ то препушта статуту Аутономне Покрајине. Посебну пажгьу Устав СР Србије посвеВује регулисању односа између републикчих органа и органа аутономних покрајина, при чему се настоja ло да се читав систем ових односа усклади са потребама ефикасног и рационалног испуњавања функција како републике тако и аутономне покрајине, при чему су се имала у виду и одређена искуства која у томе погледу постоје. Ови односи према чл. 134 Устава СР Србије заснивају се на међусобним цравима и дужностима утврђеним републичким Уставом и законом и на љиховој међусобној сарадњи; начелни ставови Репуб-