Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА lIPAKCA

125

Закон о стипендијама je предвидео да давалац стипендије и стипендиста могу споразумом да утврде да je стипендиста обавезан да врати износе примљене на име стипендије уколико ни je уопште или није уговорено време провео на раду код даваоца стипендије или према његовој диспозицији (чл. 36, ст. 2, Основног закона о стипендииама). И ова клаузула о враћању износа примљених на име стипендије коју странке могу да унесу у уговор о стипендији нема характер редовне клаузуле из уговора о стипендији већ представља клаузулу из предуговора о раду и по својој природи значи споразумом странака унапред утврђену накнаду штате коју дугу je стипендиста даваоцу стипендије због неиспуњења обећања заснивања радног односа. Наш општи закључак je да давалац стипендије има у сваком случају права да захтева накнаду штете коју je претрпео што стипендиста по завршеном школовању није уопште односно уговорено време провео на раду код њега а такву je обавезу преузео зак.тьучегьем уговора о стипендией. Уколико су странке унапред утврдиле обавезу повраћаја износа примљених на име стипендије, ова обавеза у ствари представља накнаду штете уговорну казну која отклања спорове о утврђивању висине штете коју je претрпео давалац стипендије и олакшава ньегов положај јер не мора да доказује да je претрпео штету што стипендиста није засновао радни однос са њим. Уговорна казна je правни инструменат који служи обезбеђењу извршења облигација и уједно представља унапред предвиђену накнаду штете коју дугује дужник повериоцу због потпуног или делимичног неизвршења обавезе. Уколико уговорне стране нису предвиделе обавезу враћања износа примљених на име стипендије, давалац стипендије има права да захтева накнаду штете по општим правилима облигационог права о накнади штете у случају неиспуњења уговорних облигација од стране дужника. 4. Врховни суд Југославије je пошао другим путем у расправлвању спорног случаја. Он сматра да се у случају неиспуњења обавезе стипендисте да заснује радни однос са даваоцем стипендије осујетио очекивани успех ради кога je стипендија дата, да се није остварио основ, jep се није постигло оно што се желело постићи и да према томе давалац стипендије има права на тужбу из обогаћења без основа тзв. condictio causa data causa non secuta (која ce подиже када je y питању престација чији се основ није остварио) односно condictio ob causam futuram (која ce подиже када je у питању престација с обзиром на очекивани циљ а он се није постигао). Изгледа нам овај став неодржив jep je код уговора о стипендии основни цшь да се да бесплатна помоћ ради школовања и усавршавања лицима која могу са успехом да заврше школовање и усавршавање. Давање стипендије у нашем друштву има двоструки цил>: да се с једне стране школовање и усавршавање учине приступачним сваком нашем човеку који je способан да се са успехом школује и усавршава и да се с друге стране решава питање стварагьа висококвалификованих кадрова који су тако потребни нашем друштву. Тај циљ je у конкретном с луча j у постигнут и не