Анали Правног факултета у Београду

134

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(незапосленост, ограничена могућности реализације производње, избацивање из процеса производње читавих машинских постројења због њихове застарелости и сл.) и који су з 7 век извори опасности за опстанак система у целини, ова истраживања подчинила не потребама повећања производље применом нове технике већ потребама остварења циљева савремене економске политике на Западз 7 који се у основи своде на опстанак система узуравнотежан процес друштвене репродукције и одржававье „разумног“ нивоа запослености. Очигледно je да je наглашени социолошки карактер тих истраживања усмерен на ублажаватье проблема иманентних самом систему које примена нове технике све више заоштрава. Једна од основних поставки научног погледа на свет да револуционисање производних снага револудионише и односе међу људима свесно се заобилази у западној литератури. Истраживања ове проблематике у оквиру социјалистичких земаља у друштвеним наукама оријентисана су, пре свега, на њен економски аспект не занемарујући ни остале (социолошки и др.) Запажене су у том погледу бројне студије совјетских (Ноткин, Струмиљин, Кронрод), пољских (Калецки, Минц), бугарских (Матејев) и других економиста социјалистичких земаља који на матье или више непосредан начин разматрају питање у вези са применом нове технике. Наша економска литература кроз радове професора Радмиле Стојановић, Николе Чобељића, Рудолфа Бићанића и других све je више оријентисана на научну економску анализу примене нове технике и њених последица. Међутим, свега су две студије, ко., i ь-i нам je познато, свестрапо. разматрале техтшчки прогрес у нашој економској литератури. Реч je о кььизи Душана Чалића Аутоматизација у техничкам папретку и приареднвм раз витку Југославије и књизи Славке Ранковић Економска ефективиост нове технике у социјализму која ће бити предмет наших сажетих разматрања у овом осврту. Док се Чалић у својој кљизи оријентисао више на емприска истраживања за чију су му основу послужили лознати ставови Марксистичке политичке економије о односу производних снага чији je крајњи домет по Чалићевом мишљењу, аутоматизација и продукционих односа, дотле je књита другармце Ранковић зрела економска студи ja сложеног макро економског сагледавања само једног и то синтетичког показателя оправданости примене нове технике њене ефективности посматране на дуги рок. У дефинисању самог појма нове технике ока се ослонила на Струмиљинову дефиницију по којој тај појам „не обухвата све машине и оруђа рада која се поново уводе у процес производив већ само оне које су технички најсавршеније и продуктивнее од свих других средстава рада исте намене и представљају у том смислу последњу реч науке и технике. (Струмиљин: Об ефективности новой техники, „Зборник радова очерки сосоциалистическои економики СССР“, Москва, 1957, с. 223). Како сам Струмиљин објашњава појам нове технике je сасвим динамичан појам јер то што je јуче било нова техника може већ сутра бити застарело. Међутим, поменута дефиниција нове технике може се прихватити са техничко-технолошког а само у посебним условима са друштвено-економског аспекта. Њен друштвено-економски аспект нужно ће захтевати диференцирање појма 'нрве технике од земље до: земље, од подручја до подручја у зависности од стелена њихове економске развијености и по правилу ће се ретко где поклапати са полседњом речи технике. Другарица Ранковић je у даљој анализи овај момент често имала у виду иако je дефиницију нове технике академика Струмиљина у уводним излагањима книге некритички прихватила. Ефективиост нбве технике je сложена категория и обично се не да сагледати кроз неки "синтетички показатель, мада су покушаји таквог упрошћавања у економској теорији и пракси врло честа појава. Другарица Ранковић, међутим, полазећи- од неоспорио тачне констатације да „[...] ма како било економски развијено неко социјалистичко друштво, оно никада неће бити ослобођено рационалности у организовању друштвене производње, тј. никада неће смети да ослободи