Анали Правног факултета у Београду

МАРКСОВА ТЕОРИЈА ДРУШТВА

17

јући ову чињеницу, индивидуалнопсихолошке теорије вртеле су се у безизлазном кругу тумачећи социЈална збивања првенствено и непромешьивим својствима вечите људске природе, урођеним психичким особеностима појединаца. Јер ако су непромењпви нагони, урођене психичке особености основни чинилац социјалних збивања, тада како тим константама објаснити кретање, променљив ток социјалног развитка. Ако се пак и саме психичке особености мењају, тада очигледно извор промена треба тражити само изван ньих у социјалном. Посматрање друштва искључиво кроз наочари индивидуе (грађански апстрактног појединца ишчупаног из свог реалног историјског оквира, није могло да се уздигне до разумевања да je индивидуа друштвено биће, и да мењајући спољне услове свога живота истовремено мења и своју природу и ствара друштво. Оно није могло да се уздигне до научног схватања да je историјско стварање човека поMOhy рада у исти мах и стварање људског друштва и да целокупност управо тих радних, производних веза и односа чини ону скривену основицу на којој почивају и све остапе друштвене везе, односи и установе. Религија, породица, право, морал, наука, само су посебни начини производње, рада и гботпадају под њен ошпти закон, каже Маркс. Да би људи опстали морају да производе материјално и духовно, да би производили морају да се удружују, да ступају у међусобне односе. У тој тачки почињу да делују закони људског удруживања, законитости стварања различитих друштвених структура и различитих облика друштва и друштвености. „Ни правки односи, ни државни облици не могу се разумети из себе самих, нити из тзв. општег развитка људског духа, него им je корен напротив, у материј алним животним односима [...]. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихозу свест“ (Критика Политичке економије, предговор и увод). Унета je велика идеја материализма у разумевавье и тумачење друштва, изграђено je материјалистичко објашњење најважнијих социјалних феномена: државе и права, политичких институција, и конфликата, структура друштвене свести и идејних облика (Немачка идеологија, Класне борбе у Француској, Осажнести Бример Луја Бонапарте). У производној радној делатности нађена je природна основица друштвености. Економска структура, скуп основних продукционих односа који су и сами резултат нивоа материјалних производних снага, сачињавају ону реалну основу на којој се подиже читава огромна структура друштва и мења се законито ca променом ове основице. Али различити облици друштвених заједница, установа, организација и свести када су једном никли из потреба друштва и појединаца, из датих услова егзистенције (суме производних потенцијала и облика односа који су затечени, наслеђени као резултат енергије ранијих покољеша), постају сада са своје стране нова и релативно осамостал=ена друштвена сила. Друштвена сила која крећући се сада и по сопственим законитостима развитка, делује повратно на узрок који их je изазвао, покреће га, и мења, успорава или убрзава и делује активно на преображај основне структуре (или je чак некада и превазилази у облику анципирајућих учења и идеологија).