Анали Правног факултета у Београду

ЈЕДИНСТВО СВЕТА

45

не само у погледу елемената односно саме садржине тих принципа него у могућој мери и у погледу начина за њихово пуно поштовање и остварење. Отуда je данас посебно потребно, на овај начин, извући многе етвари, које су већ потпуно „сазреле“, из контекста и чак „сенке“ многих аката и гестова УН и систематизирати их према савременим потребама пријатељских односа и сарадње између држава. При томе, што je познато, постоје доста различита мишљења о ширини, обухватности и садржини принципа активне мирољубиве коегзистенције. Јављају се разни максималистички и минималистички захтеви који најчешће не изражавају савремену стварност. Први, тј. максималистички захтеви полазе од извесних идеалистичких заблуда и не воде довољно рачуна о савременој етапи развитка и непосредним могућностима међународне заједнице, заборављајући при томе да je у питању констатација и кодификација принципа једног дела међународног права на одређеној етапи развитка човечанства. Други, тј. минималистички захтеви полазе у суштини -од негирања коегзистенције као битног дела савременог међународног права и као фактора прогреса, већ у коегзистенцији виде израз једне хладно-ратовске нужде, па у вези с тим негирају да у коегзистенцији имама шта другог и новог него што има у самој Повељи УН, а из чега изводе закључак да ине треба прилазити кодификацији коегзистенције, пошто би то представљало само „преписивање“ Повеље УН, односно ако не би било то предсгављало би, по том мишљењу, „прикривену“ ревизију Повел>е УН. Разуме се да се позитивни резултати не могу остварити ако се полази са оваквих априористичких позиција. Кодификацији принципа активне мирољубиве коегзстенцје треба прилазити имајући у виду дананпьу етапу развитка како међународних односа тако и међународног права, и управо с обзиром на то одредити како обухватност тако и ширину тих принципа, тледајући у њима стално како средство за очување мира између држава у међународном животу тако и средство прогреса. Отуда можда и није, мислимо, толико битан квантитативан захват материје у оквиру кодификације принципа активне мирољубиве коегзистенције колико квалитативно одређивање садржине тих принципа, и то у правцу њиховог посматрања као једног од средстава за прогресиван развитак човечанства. Отуда се ноже сматрати да и Резолуција Генералне скупштине 1815 (XVII) представља довољно широк спектар ыачела пријатељских односа и сарадеье између држава, довољно широк спектар принципа који улазе у састав активне мирољубиве коегзистенције. Сва начела наведена у овој Резолуцији и свако од њих су од суштинског знача ja, тесно међусобно повезана, условљавајући посебно својом пуном применом остварења сваког од њих, и то у условима и по „стандардима“ савремене међународне заједнице. У целини, ипак, сва она изражавају и представљају један целовит део међународног права, који у целини може и треба да буде разматран и сагледан. При томе сматрамо да проблематика која je обухваћена Резолуцијом 1815 (XVII), и у једном теоретском систему међународног права, представља један складан део који има свој сопствени предмет, и то изражен у садр-