Анали Правног факултета у Београду

ЗНАЧАЈ МАРКСОВИХ ДЕЛА ЗА ГРАЂАНСКО ПРАВО

3

само као представници роба, дакле као гьихови власници. Уопште ћемо у даљем току разлаганьа наћи да су екоыомске карактерне маске које лица носе само оличегьа економских односа и да се лица сучељавају као носиоци тих односа.“ И сада долазимо на Марксов однос према имовинском праву са дублер, социолошког гледишта. Споменули смо да имовинско право управо због својства надградше над робним односима намеће односе формалне равноправности. Имаоци робе су формално равноправии власници, равноправии субјекти права, и приликом размене роба, приликом склапања уговора, њихове воље су такође равноправие. Званична фмлозофија буржоазије, док je буржоазија била joui револуционарна, тзв. школа природног права, представляла je ову једнакост и равноправност као израз жудске и друштвене слободе. Маркс je доказао да те правке установе нису израз истинске слободе (иако су заиста пружале могућност за постизање већих политичких слобода у поређењу са ранијим класним друштвима) него су само друштвене „маске“. То су извесне уопштене друштвене улоге ко je намеће стихи јни робни промет и чија je последица да льуди у „атомизованом“, разбијеном друштву робних произвођача не ступају у међусобне односе непосредно као конкретне људске личности него преко економских и правних „маски“: „лица“, „продавци“, „оштећеници“, „наследници“, итд. Али шта je дубљи смисао тих „маски“? То je истовремено израз оне друштвене појаве коју г je Маркс назвао фетишизацијом друштвених односа и „отуђеношћу“ човека од друтптва. A дубљи друштвени смисао те појаве je то што буржоаско друштво, робна привреда, робност у свом дубљем смислу, израз поларизације друштва на своја два основна елемента, на тзв. „грађанско“ и „политичко“ друштво. Иако je капитализам и буржоаско друштво нужна фаза у развоју људског друштва уопште, она je истовремено кулминација те две основне супроткости. „Грађанско 1 и „политичко“ je у основи израз основне друштвене супротности између личног, појединачног и општег, заједничког; између приватног, егоистичког интереса појединца и општег, друштвеног интереса. То опште, друштвено, постоји и у капитализму, иако je ту оно сведено на најнужније мере jep je капилатизам владавина појединачног, приватног. Ова околност намеће опет са своје стране две последице. Прва je нарочито важна управо са гледишта права: грађанско, имовинско право као израз оног друштвеног елемента који смо назвали „грађанско“, „грађанска сфера“, нужно намеће своју супротност, јавно, политичко право, преко којег се изражава „опште“, „друштвено“. Буржоаско друштво, дакле, намеће и поларизацију права на приватно и јавно, имовинско и политичког (а знамо да та подела у друштвима аутархиске производње и колективне својине не постоји). То истовремено значи да целовит поглед на право друштва робних произвођача можемо добити само кроз грађанско право, јавно право je само њена нужна последица и функција. Иначе, оно што карактерише грађанско, имовинско право карактерише и јавно: и