Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

321

цања парница добија свој расплет вољом тужиоца (8). Доследно томе, и понављање поступка завршеног поравнањем треба да буде могућно из оних истих разлога из којих се оно може постићи поводом пресуде на основу признања. Из природе ове одлуке проистиче да je њено побијање могућно, прво, због неких битних повреда одредаба парничног поступка. Круг тих повреда не може бити шири од оног који je прописан у чл. 381, тач. I—3, ЗПП. Посебно примећујемо да недостачи поступка, предвиђени у тач. 1 и 3 (учешће изузетног с уди je односно неуредно законско заступање) представљају разлоге уелед којих се понављање показује оправдании и у случају поравнања. Друкчије стоји ствар са недостатком који се састоји y томе што странци није дата могућност да расправља пред судом (тач. 2). Тешко je замислити да je оваква повреда процесноправних норми утицала на закључење и на садржину судског поравнагьа. Даље, понављању треба да има места и у случају кад je до оваквог решегьа спора дошло у случају у коме je он већ раније правоснажно решен (чл. 381, тач, 7). Најзад, као разлог пона-вљања поступка окончаног поравнањем треба узеги недостатке у изјави воље странке, дакле исте сне разлоге на којима се може заснивати жалба против пресуде на основу признања. Као недостатке ове врсте, Закон наводи заблуду, принуду и превару (чл. 342 ЗПП). Решењем, којим се предлог за понављање поступка усваја, поравнање не треба ужинути него треба прогласити да je оно без дејства. Укидање одговора судској одлуци а не радњи странке. На крају, мислимо да се нећемо удаљити од теме нашег излагања ако кажемо да становиште заузето по питању судског поравнања треба применити и на одрицатье од тужбеног захтева. Јер за исти став говоре исти разлози (9).

Б. Познић

О ПУНОВАЖНОСТИ КОМПРОМИСОРНЕ КЛАУЗУЛЕ

Основна карика у арбитражном поступку je арбитражни уговор, најчешће у облику компромисорне клаузуле. Не само да у оквирима једног правног система он одређује физиономију него од његове ваљаности зависи и њена нравна судбина. Тако вьегова ништавост повлачи за собом и ништавост свих каснијих аката арбитраже. Ниједним каснијим актом арбитраже да ни њеним крајњим циљем, арбитражном одлуком, не

(8) Редакторима Закона о парничном поступку може се приметити да нису били доследни: Док одрицање само по себи гаси парницу са детством правоснажног пресуђења, дотле се у случају признања доноси пресуда. Истина, између ове две радње постоји практична разлика у томе што она прва не доводи до изврхпења, док je са другом то редован случај. Због тога се узима да je у случају признања погребай извршни наслов, што ће рећи пресуда. Ово објашњење не задовољава. У случају процесног поравнања долази исто тако до извршења, што не изазива потребу за неком одлуком која би служила као извршни наслов него само поравнање има то својство.

(9) У том смислу изјаснио се Врховни привредни суд (Збирка одлука, књ. IV, св. 1, одл. бр. 196). Исто мишљење заступају: Цуља: н. д., с. 447; Јухарт: н. д., с. 404; Познић: н. д., с. 294.