Анали Правног факултета у Београду

томе ништа не мења што она изазива (5) и веома важне процесуалноправне последице. Како и тужени прихвата аутономност арбитражне клаузуле, то не значи да се она може изузети из једног постојећег правног система и на н.у примењивати другачији принципи него што се примењују на друге облигационе уговоре а посебно што се тиче правила о закључивању и о пуноважности таквих уговора. Важно je одредити надлежан закон за утврђивање пуноважности компромисорне клаузуле. Позивајући се на Европску конвенцију о међун. тргов. арбитражи (6) налази да ће се на компромисорну клаузулу „у сваком случају примењивати закон изабраног мјеста арбитраже (7) а да je изузетак од тога правила само за питање способности за закључивање компромисорних клаузула „за коте питагье до- | лази до примјене закон којим je регулиран лични статус странке“. Ради тога j би се на питање пуноважности арбитражне клаузуле у овом случају имало да примени јутословенско право. Осврћући се на Статут тужене фирме, тужилац je реплицирао да чл. 25 Статута говори о овлашћењу чланова управног одбора за предузимање одређених правних аката док се у том члану не говори о представл>ању тужене фирме. О томе говори чл. 27 Статута. Према опште усвојеним принципима који важе у привредном праву евентуална ограничења чланова управног одбора акционарских друштава немају дејство према трећим лицима (8). На подручју Југославије дошло би до примене правила §§ 39 и 190 бив. Хрв. тргов. зак. на основу чл. 4 Зак. о неважное™ прав, прописа. Према правном правилу § 190 ХТЗ: „Стега повласти равнатељства установљене у правилима друштвеним или у закључку главне Скупштине немају правне кријепости према трећим особама“. Према томе, ако се у чл. 25 Статута тужене фирме налазе ограниченна, она немају дејство према трећим лицима. У чл. 27 Статута говори се о законском представљању тужене фирме према трећим лицима, найме да je потребно да се испод фирме налазе два потписа чланова управног одбора. Међутим у истом пропису се говори и о овлашћењима чланова управног одбора да представљају фирму одвојено сваки за себе, а исто тако се ту предвиђа и могућност да поред потписа једног од чланова управног одбора, у случају спречености /другог члана, уместо њега потшпле председник друштва. Поред тога,према чл. 27 Статута могуће je и дозвољено да сваки члан управног одбора за себе, одвојено и самостално може закључивати одређене послове и представљати пуноважно фирму, па у тих послова може потписивати „и у случају добивене лицитације уговор о испоруци са односним партнерима, као и са другима“. Према наводима тужиоца. спорни посао представља управо такав посао jep je тужени добављену робу продао путем лицитације, те je тако тужена фирма „била овлашћена такве послове закључивати на тај начин што je фирму потписао само један члан управног одбора одвојено, самостално и неовисно од другог“, те да за ове послове није било потребно ни накладно одобрение управног одбора. Зато je Е. Ц. био „овлашћен сам и без

(5) Не 6и се могло рећн да арбитражни уговор изазива и процесноправне (последйде веН на основу гьета се могу издеЈетвовати такве последице а го Je по-1 себна радгьа. (6) Видети „Међународни уговори и други споразуми“, издање ..Службеног листа СФРЈ“, бр. 12 од 28. новембра 11963. (7) Овакав се закључак не би ыогао извести из ове конвенције. (8) Тужилац наводи Растовчан:’ Трговачка друштва, 1951, с. 91—92.

324

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА