Анали Правног факултета у Београду

супотписа другог члана управног одбора представљати фирму те пуноважно закључивати како уговор о главном послу [... ] тако и у њему садржану компромисорну клаузулу“. Ово утолико пре што je Е. Ц. од краја 1961 постао и председник управног одбора тужене фирме. Поред овога тужилац je реплицирао да je тужена фирма, ако би се и узело да су за потпиоивање фирме потребна два потписа, тужени санирао тај недостатак својим писмима од 11 IX и 15 XI 1961, која je потписао и председник тужене фирме П. С. Прво писмо je упућено тужиоцу а друто италијанској банци у виду налога за исплату тужиоцу износа који се односе на овај посао стављајући при томе и услове које би тужилац требало претходно да испуни да би исплата могла да се изврши. Ово последнее писмо je потписао и Е. Ц., дакле оба овлашћена лица. Овим писмима дошло je до потпуне конвалидације формалног недостатка на који указује тужена страна у погледу потписивања фирме. На крају тужилац je истакао и да je „тужена страна свакако рђаве вјере када сада настоји под сваку цијену осујетити функционисање арбитражног споразума“. Одлучујући о приговору ненадлежности арбитраже, веће je дало след еће образложење;

„Тужилац заонива надлежност ове арбитраже на компромисорној клаузули садржаној у уговору од 30 VI 1961, закљученог међу странкама. У том уговору као купац je назначен ~Л, С. & Цо,“ чију je фирму у истом уговору потписао Ц,, за кога je међу странкама неспорно да je то лице Е. Ц., један од чланова управног одбора туженог овлашћених за потпиоивање његове фирме. Међутим, из уверења суда у Трсту утврђује се да je према чл. 25, ст. 1, СтатутаЛуженбг за уговор (Гповеравању спора арбитражи потребна одлука управног одбора туженог док се из уверења [... ] нотара [. . . ] утврђује да таква одлука није донета у погледу спорова који би проистекли из уговора закљученог међу парничним странкама. Према томе, о закључивању уговора о .надлежности ове арбитраже од стране туженог, није донео одлуку ььегов орган који je за то овлашћен. Овај недостатак не би утицао, по мишљењу већа на пуноважност арбитражне клаузуле садржане у напред цитираном уговору, да je тај уговор потписан на начин одређен Статутом туженог јер у таквом случају тај недостатак, из разлога сигурности правног промета, не би имао правног дејства у односу на трећа лида. Али тај уговор није потписан на начин који би обавезивао туженог. Наиме, из наведеног уверења суда у Трсту утврђује се да према чл. 27, ст. 2, Статута туженог његову фирму потписују два за то овлашћена члана управног одбора туженог ашедщз, а из уверења суда у Трсту утврђује се да су за потписивање фирме туженог овлашћени чланови његовог управног одбора Л. С. и Е. Ц. заједно. Отуда веће сматра да спорни уговор није потписан од стране туженог на начин који би га обавезивао Јер je испод фирме ставлен потпис само једног овлашћеног лица док се за пуноважно потписивање захтевају потписи 'двају овлашћених лица који морају бити стављени заједно. Како ce по чл. 11. Правилника СТА њена надлежност може засновати само на писменим споразумом странака, веће je стало на становиште да у овом случају не постоји писмени споразум о тој надлежности. Behe je ценило и наводе тужиоца да фирму могу потписивати овлашћена лица и одвојено а и само један од њих, па je нашло да je такво потписивање могуће према чл. 27 у в. чл. 25 Статута у појединим пословима редовяе администрације или у серијама таквих послова које управни

325

СУДСКА ПРАКСА