Анали Правног факултета у Београду

168

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ћност да у закону предвиђено кривично дело буде учињено са свим својим законским обележјима а да при том испољи „незнатну друштвену опасност“, те да не буде кривично дело по самом закону, што je с друге стране неприхватљиво и са систематског гледишта. И овде је између наведених случајева она разлика по суштини коју омо горе истакли. У случајевима прве трупе —• ослобођења од казне постоје и кривично дело и кривац али je суд. ценећи све околности датог случаја, највише овлашћен да крнвца ослободи од казне. У другом случају из чл. 4, ст. 2, КЗ иако постоји проузроковање које садржи обележја кривичног дела -одређена законом, не постоји ни кривично дело ни кривац ex lege под условом да суд оцени тако ствар, па je дужан да у свим оваквим случајевима учиниоца ослободи од оптужбе. При том, и једно и друго решење су на линији начела , легаляости“ кривичыог дела и казне, само што у првом случају интерес тога начела допушта да се кривац из извесних разлога, које суд нађе оправданим, ослободи од казне, али се мора утврдити постојање извршеног кривичног дела и његов учинилац се прогласити за кривца да се као такав на одређени начин ипак жигоше док у другом случају суд једноставно не сме да казни jep je у овом случају некажњавање нужан постулат права ex lege. Зато je у овом случају законбдавац рекао да нема кривичног дела а самим тим ни неправа, у чему се углавном и огледају правке конзеквенције решења датог у чл. 4, ст. 2, КЗ. (7). 11. Решење у чл. 4, ст. 2, КЗ садржи у себи низ антиномија начелног и изнад свега правнологичног и систематског знача] а. Пре свега, тачно сдређеном и у закону дефинисаном кривичыом делу, дефиницијом о томе шта иије кривично дело одузима то својство, и то помоћу околности и обиљежја који не улазе у његово биће што се већ на први поглед не може ни правнологички примити а ни са становишта стварне и правне, кривичноправне целине сваког појединог кривичног дела која се овим прописом непотребно доводи у питање. Наиме, једно од основних, примарних обележја кривичног дела, које непосредно улази у гьегово унутрашње биће по закону, јесте друштвена опасност кьегова. Зато, дело коде садржи ово обележје, а садржи га већ по свом појму свако у закону предвиђено дело, не може не бити кривично дело по самом закону, као што, с друге стране, ~дело“ - проузроковање које не садржи ово обележје не може бити кривично дело. Ако извршено дело проузроковање није остварило ову у закону предвиђену друштвену опасност, онда оно не садржи ово нужно обележје за остварење самог бића дотичног кривичног дела одређеног законом, па му je сувишно било оваквом стилизацијом ове одредбе одузимати то својство. Ово и зато што проузроковање које такву опасност не садржи нема интереса за кривично правне прописе, за кривично право уопште и ови се њиме и не баве већ и стога што je кривично право, једино међу свим осталим гранама права, иокључиво право о неправу које се концентрише око ньегових основних

(7) Др. Станко Франк: Теорија Казненог права по Кривичном законику од 1951, издала „Школска књига", Загреб, 1955, с. 242.