Анали Правног факултета у Београду

НАЦЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

167

Мислимо да се ово не може сматрати оправдании. Пре свега, у погледу отклањања опасности од могућности кривичне одговорности и за „ситнице“, што се наводи као један од мотива и разлога за ову одредбу, мора се одговорити да се законодавац не бави ситницама а посебно не када су у питању тако основне установе кривичног права: кривично дело и казна (кривац) и да ће пракса, свесна тога, на основу стручности и искуства знати увек или скоро увек да разликује „ситнице“ и да их одвоји од кривичних дела за која зна да их законодавац као један од централних проблема кривичног права решава уопште и in abstracto. Витно je у методи законодавчезој при решавању проблема, нарочито кривичноправних, да он на њих гледа колико год му то дати услови развоја допуштају, како би се то рекло, sub specie aeternitatis. Зато његова решеша имају у неку руку, бар телеолошки узето призвук „вечности“, што уосталом одговара и континуираном трајању самих феномена нарочито у кривичном праву чија решеша даје јер су и они трајна атрибуција искуства и људских односа уопште. Па и поред овакве природе његових решења, посебно у кривичном праву, досадање искуство са применом тих решења у пракси никако не оправдава бојазан од опасности да ће доћи до одговорности и за „ситнице“. Сва законодавчева решења баш у КЗ садрже у себи иманентну тежњу за што већом целовитошћу, потпуношћу, постојаиошћу и посебно прецизногићу у првом реду и зато да би се у примени избегло двоомислености или се у сваком случају свеле на најмању могућу меру. Законодавац je, као што смо видели, поставио као основно начело казнене политике у КЗ да заштити правка добра од друштвено опаоних дела и то тако што je сбм непосредно одредио одређена кривичноправно друштвено опасна дела као кривична дела и прописао казне ко je се могу изрећи против оних који та дела учине. Сама појамна ознака дела као кривичноправно друштвено опасног и зато предвиђеног у закону као кривично дело по себи говори да „ситнице“ то не могу бити нити законодавац оваквим својим решењима оставља могућност за такво схватање a још мање за примену кривичних закона на њих. Све што се овде може рећи о евентуалним „ситницама“ јесте то да оне могу изгледати „сличне“ односном кривичном делу али нису то јер нису друштвено опасне у кривичноправном смислу, у след чега je за њих довољна заштита нижа по рангу и строгости од оне која се даје по КЗ. Исправно je примећено да je друштвена опасност својство дела оно што чини његову материјалну садржину, које je законом предвиђено као кривично дело и то у том смислу што без друштвене опасности не би ни ушло у Законик као кривично дело а што нужно излази и из чл. 1 као и из чл. 4, ст. 1, КЗ (6). Штавише то може да изгледа чудно али тако je прописом чл. 4, ст. 2, законодаваг je код сваког кривичног дела друштвену опасност поставио тако да се и сама предвиђеност дела у закону појављује као субординантна друштвеној опасности и ово je нешто најнеподношљивије у овој одредби. То излази из самог текста ове одредбе и ньоме дате дефиниције шта није кривично дело, a који текст допушта могу-

(6) Др. Јанко Таховић: Коментар Кривичног законика, „Савремена администрација", Београд, 1957, с. 21—37.