Анали Правног факултета у Београду

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сност као битни елемент кривичног дела, на што логички упућује прва дефиниции а а исто тако и смисао и значај друге, избегла би се наведене антиномије и недоследности између првог и другог става, а тиме би и дато решење више одговарало систему КЗ. Ово зато што би се у дефиницији кривичног дела, датој у ставу првом, ј едино друштвена опасност могла узети као недовольно прецизно одређена насупрот другом елементу предвиђености у закону, па je у ставу другом ову недовољну одређеност друштвене опасности требало само кривичноправно прецизирати или бар нетто ближе одредити не дирајући у кривично дело као целовиту кривичноправну установу која je одређена и дефиницијом у ставу првом. Као што се види, немогуће je измирити ову одредбу прво са системом КЗ jep je неспојива са прописима посебних закона у којима су одређена кривична дела са свим њиховим битним елементима. Посебна je тешкоћа како овој одредби наћи не само место у систему него и у примени, нарочито поред одредбе у чл. 44 КЗ која својом највећом могућом конкретношћу, па стога и извесношћу упућује на сам квалитгт друштвене опасности која ce налази y основи сваког појединог кривичног дела описаног у закону и то пепосредно по самој замисли законодавчевој. Посебно je то тешко ако имамо у виду низ других прописа ван КЗ који представљају читаве „системе“ права на кажњавање, као што су многобројни прекршајни прописи, казнени прописи о привредним преступима и нарочито огромно подручје дисциплинског права. Нема никакве сумгье да je друштвена опасност узета на основу чл. I КЗ унета у свако кривично дело као гьегов појамни елемент таквог интензитета да je одбрана од такве опасности по наведении прописима ван КЗ недовољна и неефикасна, као што смо већ истакли. Стога она и добија други, „виши“, у ствари тежи, кривичноправни квалитгт и самим тим упази у домен кривичног права чинећи један од битних елемената у појму одговарајућег кривичног дела а са цшьем да се постигне адекватна заштита угроженом и нападнутом добру. Према томе, прекршаји правног реда нису окарактерисани друштвеном опасношћу, ма и најмањег интензитета, већ само штетношћу истих за правни ред и интерес да он буде очуван и одржаван, и зато они и не „допиру“ до друштвене опасности у кривичноправном смислу, због чета су и стварно и правно ван области кривичног права, мада чине саставни део општег казненог права. Због овако датог решења бића сваког појединог кривичног дела у закону и јесте више него суптилан и сложен проблем домашаја и примене чл. 4, ст. 2, КЗ, посебно у вези са ставом КЗ према установи могућности ослобођења од казне за учюьена кривична дела у случајевима: правые заблуде чл. 10, прекораченьа нужне одбране чл. 11, ст. 3, прекорачења крајње нужде чл. 12, ст. 3, неподобног покушаја чл. 17, добровољног одустанка чл. 18, добровољног спречења извршења дела од стране подстрекача и помагача чл. 22, ст. 2, а посебно чл. 44, ст. 1, КЗ који важи за пет случајева одређених у посебном делу КЗ. Очигледно je да би друштвена опасност кривичних дела која уживају привилегиум ове одредбе, морала бити много незнатнија од горе наведених