Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

171

а то je једва да je могуће и замислити. Јер, ако je законодавац, као што јесте, у овим случајевима, посебно оним из чл. 44, ст. 1, који су непосредно предвиђени код одређеног кривичног дела, и који стога пружају највише могућности да се правилно оцени њихова нова конкретна „незнатност“ или „знатност“, допустио caiMO ослобођеае од казне, правнологички се ипак не може примити да je у чл. 4, ст. 2, случајеве у отите могао теже третирати. Зато, с обзиром на дато решегье у чл. 4, ст. 2, могу бити у питању „блажи“ случајеви од оних о којима je реч код установе ослобођења од казне. Противно решење било би пре света чисто систематски немогуће, док би с друге стране реметило сём систем казнене политике како je она поставлена у КЗ. Друга je ствар, наравно, и ту настају просто неотклоньиве тешкоће како утврдити да конкретно проузроковање које иначе садржи сва обележја дотичног кривичног дела одређена законом, ипак није кривично дело у смислу чл. 4, ст. 2. Ове тешкоће долазе у првом реду и de lege lata. Наиме, како и на основу којих мерила одредити која су то кривична дела по закону која као учшьена могу да остваре мању друштвену опасност од, рецимо, неподобног покушаја или добровољног одустанка или спречавања извршења кривичног дела, чл. 17, чл. 18 и чл. 22, ст. 2, КЗ која имају општи значај тј. важе код свих кривичних дела па и оних „најтежих“. То се види већ и из тога што у погледу одговорности за покушај важи опште начело према коме се увек одговара за покушај код оних кривичних дела за која je у закону прописана казна строгог затвора у трајању од пет година или тежа казна. Ако при том имамо у виду и случајеве правке заблуде, прекорачења нужне одбране и крајње нужде, као и оне из чл. 44, ст. 1, из посебног дела КЗ, скоро je извеспо да je законодавно решење обухватило најбројнији део, ако не и све, случајеве „најблажих“ кривичних дела. Међутим, и поред овакве гьихове „незнатности“, није могућа примена чл. 4, ст. 2, већ искључиво институт за ослобођење од казне по коме je суд дужан да пресудом утврди постојање дела и кривда а само je овлашћен да кривда ослободи од казне што, наравно, не мора увек и да буде. Одредба чл. 4, ст. 2, има општи значај и важи за сва кривична дела па и за она за која важи институт ослобођења од казне. У случајевима где важи овај институт, бар у погледу горње „теже“ границе опасности датог кривичног дела, решење по чл. 4, ст. 2, мора се тражити испод нивоа „тежине" коју захтева законодавно решење за ослобођење од казне. Ово излази из природе ствари јер по чл. 4, ст. 2, судско решење треба да гласи да неыа ни кривичног дела ни кривда, што je несразмерно блаже. Ако имамо на уму да законадавно решење претпоставља, како смо видели, или изосталост наступања последице или, ако je наступила, ньену незнатност која се незнатност по своме појму и одсуству опасности овде изједначује и упоређује по кривичноправном значају са изосталом последицом, а све ово mutatis mutandis предвиђа и одредба чл. 4, ст. 2, онда he се „примери“ за вьену примену врло тешко налазити у конкретним проузроковањима, и зато њена примена у овим случајевима једва да може доћи у обзир.