Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

175

блажа могућа казна и ослобођење од казне. Суштина je, међутим, у томе што je законодавно решен,е дато сада код оба института даље ограничило судско решење, у чему се огледа несумгьива и потпуно исправна тежња да се и овде суду остави што мање власти, при чему може само да чуди, што je законодавац одредбу чл. 4, ст. 2, оставио недирнуту иако знамо да суд по њој одлучује о далеко битнијим стварима у којима законодавац има потпуно одређена и дефинитивна решења док су решења у области казне углавном релативна. Све je ово само продубило тешкоће које смо навели у односу између одредбе чл. 4, ст. 2, и одредаба у чл. 44 у погледу могућности њихове примене у пракси. У односу на одредбе о судској опомени још je теже утврдити шта je „мање“ или „блаже“, проузроковање малог значаја које није кривигчно дело по чл. 4, ст. 2, или проузроковање по чл. 506 које je кривично дело иакэ je учињено под таквим олакшавајућим околностима које га чине особито лаким. Исправно je рећи да je право решенье сасвим неизвесно ако не и немогуће. Ако имам о у виду, како смо већ изнели, да одредба чл. 4, ст. 2, има општи значај и да се могућност њене примене не може искључити и код кривичних дела која су уперена против добара чија je вредност далеко изнад вредности оних о којима je реч щж примени судске опомене (или се чак и ослобађа од казне!), онда долазимо у парадоксалну ситуацију да „тежа“ проузроковања не само прођу без санкције него и са констатацијом да нису кривична дела уопште. Да се нађе „право место“ у примени и за случајеве из чл. 4, ст. 2, и за оне за које се може изрећи судска опомена и теорија сматра да постоје тешкоће. „То je тим теже“, кажу аутори, , што се и судска опомена и одредба чл. 4, ст. 2, примењују за дела која можемо сматрати лаким с обзиром да су за та дела у закону одређене релативно благе казне“, што се може донекле примити за судску опомену али само ако je реч о особито лаким случајевима а никако само лаким, како узимају аутори, али не и у погледу одредбе чл. 4, ст. 2, јер за њено ограничена само на дела „која можемо сматрати лаким“ у закону ослонца нема. Доводећи ову своју мисао до краја аутори закључују; „Строго формално разграничење ни je могуће[...]“ Ово намеће и неизбежно и оправдано питање чему онда треба да служи одредба чл. 4, ст. 2, а нарочито у вези са њиховим становиштем да се она примењује на иста дела за која важи и судска опомена? Ако при томе имамо у виду да се и у случајевима у којима може да се примени судска опомена, не може искључити могућност примене института ослобођења од казне пошто и у њима под одређеним условима може да дође до примене чл. 10, 11, 12, делимично чл. 17, 18 и 22, ст. 2, КЗ, који овај институт предвиђају, онда се тек види колико се и у овим случајевима сужава „оквир“ за могућност примене чл. 4, ст. 2, и колико je заиста у примени немогуће разграничена како између ове одредбе и судске опомене тако и још више између одредаба о ослобођењу од казне, чија примена захтева, не само по томе, што je ослобођење од казне блаже од судске опомене, него и чисто системно, да случај кривичног дела на који се оно примењује, мора по својој „тежини“ бити испод оног особито лаког, које je услов за