Анали Правног факултета у Београду

176

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

примену судске опомене. Очигледно je да се налазимо у присуству толико „олакшавајућих“ одредаба које у првом реду својим бројем доводе у немогућност своју примену а нарочито правилну примену. IV. Став теорије. Одредба у чл. 4 ст. 2, о томе шта није кривично дело изазвала je и у теорији разна и вишеструка размимоилажења. Наиме, један део теоретичара, у погледу оцене природе и значаја дела из ове одредбе, стоји на становишту да je реч о оном делу које je конкретно учињено, дакле о оствареном проузроковању, а други са извесним колебањима да je реч о делу ко je je и како je описано у закону. Прво гледиште, и то без икакве резерве заступа др. Стаако Франк. „ ■ ■ • И дјело за које закон прописује тешку казну, може у конкретном случая/ бита незнатна друштвене опасности...“ (11), дакле, и „најтеже“ у закону предвиђено кривично дело може према овоме и не бити то у смислу одредбе чл. 4, ст. 2, ако се при гьеговом остварешу испуне услови из ове одредбе. Друго гледиште полази од мисли да je за одену каквог je значаја једно кривично дело у смислу ове одредбе основна оријентација став законодавца који се одражава у прописано) казни. Стога се по овом становишту „[...] кривична дела против народа и државе, затим кривична дела убиства разбојништва и сл. не могу никад сматрати као дела малог значај а [...)“. Према томе, за кривична дела ове врете однооно њихоза проузроковања не може по овом становишту никако доћи до примене чл. 4, ст. 2, и доследно томе, ова се одредба резервише само за кривична дела „малог“ значаја а ова дела „[...] треба да тражимо међу кривичним делима за која закон прописује релативно благе казне [...]“ (12). Као што се види теоретичари ыису сложни у питању које je овде од основног значаја. Наиме, да ли се значај „дела“ из чл. 4, ст, 2. има узети према његовој појамној одређености у закону или према in concreto оствареном проузроковашу о коме има да се поступа и „суди“. Ова и оваква алтернатива има за последицу неслагање у даљем схватању значаш ове одредбе ко je се огледа у томе што она према једној има општи значај и важи за сва кривична дела односно њихова проузроковаша и то без изузезетка, док се по другој односи само на поједина кривична дела и према томе нема општи карактер. Што се тиче првог спорног питаша у односу на израз „малог значаја“, сматрамо да се одредба чл. 4, ст. 2, има тако да разуме да она има на уму само извршено проузроковање, пошто je исто учињено и стоји пред нама као готов резултат одређене делатности појединца, значај тог проузроковаша и знача) од њега проузрокованих или изосталих штетних последица и то ове у кривичноправном смислу. Овако се има закључити и зато што je, како смо већ рекли, свако у закону описано кривично дело веЧ по само) замисли законодавчевој кривично дело и зато га je законодавац. због таквог његовог кривичноправног значаја и пропясао у закону као кривично дело, а друго што je питање оствареша кривичног дела у животу у вези са

(11) Др. Станко Франк: н.д., с. 242. (12) Срзентић Стајић; н.д., с. 140; др Јанко Таховић: н.д., с. 31—3 T