Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

177

чл. 4, от. 2, искључиво ствар судске оцене (13). При том, судска оцена има да ce креће у два правда: да ли дата проузроковагье иначе садржи битна обележја дотичног кривичног дела по закону, и ако их садржи онда да ли je при том остварило друштвену опасност као елёмент кривичног дела, и онда дотично дело постоји као извршено или je није остварило већ je остварило незнатну друштвену опасност која није елемент описаног дела у закону, због чега се учшьено проузроковагье на основу судске основе не може сматрати кривичним делом ни његов учинилац кривцем. Опис и предвиђеност кривичног дела у закону није ствар никакие произвольности или случајности него je нужна последила унапред претпостављене и сталне опасности наметнуте искуством да ће се оно и то баш као такво догодити. Међутим, док то не буде, док кривично дело не буде извршено и тиме од гьега нарушено добро, оно нема интереса за стварни живот и гьегове односе уопште. Стога и ова околност иде у прилог става да се при оцени овога има поћи од датог проузроковагьа, од онога што je конкретно и стварно учшьено, и што ce je поводом тога догодило а нарочито да ли je тиме и у којој мери заштићено добро повређено а не од бића кривичног дела како je оно одређено у закону. Коначно, и сама чигьеница да нигде у КЗ нема одредбе о малом или великом или „већем“ значају овог или оног кривичног дела нити поделе кривичних дела у том смислу говори по себи да се овај израз - малог значегьа — употребљен једино у чл. ,4, ст. 2, може односити само на остварено проузроковагье као готове већ учињене радгье извршења дотичног „кривичног дела“. Y. Што се тиче судске праксе и она при примени ове одредбе показује исту колебљивост и разноликост у погледу оцене њеног садржаја и значаја као и теорија. Ово излази, у првом реду из гьене природе као праксе која већ по себи условљава и нејединственост и несталност ставова, чему још више доприноси чигьеница што при кривичном суђењу, сем изузетно, нема треће и према томе јединствене инстанције за целу земљу већ ce мора рачунати са ставовима појединих врховних судова (а гьих je 6 док их je до скоро било 7) као „дефинитивним“. Али, оно што je битно код овакве праксе јесте да je одредба чл. 4, ст. 2, и у практичној примени код судова изазвала исте тешкоће и различита схватања што je, разуме се, од посебне важности Међутим, ставови праксе, колебљиви и неуједначени у свом досадашгьем „развоју“, све су се више приближавали и сводили на схватагье да je примена чл, 4, ст. 2, могућа само онда када су у питању кривична дела „малог значаја“ које се за сада може узети као скоро доминирајуће а које je изражено у једној пресуди Врховног суда Југославије поводом решавагьа о кривичном делу из чл. 233, ст. 3, за које je запрећена казна строгог затвора у трајању до пет година на следећи начин: [... ] Одредба чл. 4, ст. 2, може се применити само на недопуштена дела малог значаја која услед незнатности или одсутности ште тних последица представљају незнатну друштвену опасност. Из тога

(13) Наводимо овако краткоће ради, иако увек треба имати у виду и овлашћења тужисца као органа гоњења да на основу чл. 9 и 10 КЗ примени ову одредбу по својој оцени.