Анали Правног факултета у Београду

178

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

исто тако следује закључак да примена одредбе чл. 4, ст. 2, не. долази у обзир када су у питању кривична дела која сама по себи представљају већу, знатнију друштвену опасност [..Кад je реч о кривичном делу „малог“ или „већег“ значаја, суд на истом месту решава овако: „[...] питање, пак, да ли je једно кривично дело малог или већег значаја и да ли представљају незнатну, малу или већу друштвену опасност, процењује се с обзиром на врсту и природу сваког појединог кривичног дела. За кривична дела најтеже врсте, као што су убиство, разбојништво, тешка телесна повреда учињена са умишљајем, итд. јасно je већ само по себи да представљају велику друштвену опасност. У след тога je у односу на таква дела искључена примена одредбе чл. 4, ст. 2, КЗ“ (14).

При оваквим ставовима и теорије и праксе изгледа као да се нема у виду прави и једини смисао ове одредбе а найме да у чл. 4, ст. 2, никад није реч о кривичном делу као таквом без обзира које врсте и значаја оно било већ о конкретном проузроковању које само може да „личи“ на односно кривично дело али то није услед незнатне друштвене опасности до које je такво проузроковање довело. Оваквим ставовима у оцени ове одредбе и посебно гьене важности за одређена кривична дела могли би се супротставити још и ови аргумента : 1. Чл. 4, ст. 2 налази се у ошптем делу КЗ који садржи основна и ошпта начела казнене политике државе која безусловно и безизузетно важе за све случајеве посебно прописаних кривичних дела, уколико у самом општем делу није ограничена њихова важност на тачно одређене појединачне 'случајеве или трупу случајева одређене врсте кривичних дела односно њихових учинилаца-криваца (чл. 64 —79 који важе за малолетнике). 2. Сама одредба чл. 4, ст. 2, а ни који други пропис у КЗ не садржи ништа што би ма и имплиците упућивало на закључак да се иста има применита само за проузроковања код неких кривичних дела а код неких не. 3. Чл. 4 има два става. Нема никакве сумвье да први став важи за сва кривична дела и сва проузроковања код истих која садрже аихово биће, и то без икаквог изузетка. Исто се мора узети и за став други jep ни у њему нити у ма ком другом цропису није ништа предвиђено што би ово исюьучивало. Штавише, с обзиром да одредба другог става благодарећи ни мало срећној дефиницији шта није кривично дело, на известан иако прикривен начин сужава домашај одредбе првог става и на први поглед могло би се рећи, као да одредба ст. 1 не важи за сва кривична дела. Ово je, разуме се, апсурдно али je баш у овоме суштина недостатка одредбе у ст. 2 jep када наступи случај њом предвиђен, онда се не може ни говорити да je извршеним проузроковањем. учињено кривично дело противно гласу дефиниције која погрешно и недоследно узима да je и у там случајевима тобоже извршено кривично дело али да оно није то jep представл>а незнатну друштвену опасност, О осталим недостацима ове одредбе ми смо напред говорили.

(14) Збирка судских одлука: књ. I, св. 2 за 1956 пресуда Кж —1805/56; књ. 11, СВ. 1 за 1957 пресуда Кж —347/57; књ. VI, св. 3 за 1961 одлука под 6р. 222; др Богдан Златарић: Кривични законик у практичној примјени, нздање „Народних новина“, Загреб, 1956 и 1958, где су наведени бројни примери у којима се види различитост ставова у примени ове одредбе код судова којој није избегао ни став самога писца: „Југословенска адвокатура“, бр. 1 за 1961 пресуда Савезног врховног суда Кж—9l/61.