Анали Правног факултета у Београду

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

179

4. Одредбе општег и посебног дела КЗ чине једну целину утврђених начела и посебних прописа (одређивање и описа свих кривичних дела), нужних за правилно и адекватно остваривање државне казнене политике. Ова целина и повезаност не смеју бити нарушене ни у теорији ни у пракси тј. у свом остваривању јер би то довело до неједнаке и непотпуне примене права, услед чета би промашила и његова заштитна функција а тиме и сами цшьеви казнене политике. 5. Напред смо изнели да се за покушај извршења кривичног дела сем случајева у којима je закон то посебно одредио, увек одговара за кривична дела за која се по закону може изрећи пет година строгог затвора или тежа казна. Међутим, у случају ако би се покушај предузео на неподобан начин или би се добровольно одустало од извршења кривичног дела, закон у оба случаја овлашћује суд да учиниоце може ослободити од казне. Ово говори да и „најтежа“ дела у своме остваривању могу под датим условима, бити толико „лака“ да закон у тим случајевима не захтева безусловно казну. Дакле, даје суду оно право које нема ни код којег другог кривичног дела па ни оних „најлакших“, сем у тачно одређених неколико случајева о којима je реч у чл. 44, ст. 1. Исти je случај и ха решењем датим у чл. 22, сг. 2, где je суд такође овлашћен да подстрекача и помагача ослободи од казне ако су добровољно спречили извршење дела. Није потребно ни рећи да je подстрекавање и помагање могуће код свих кривичних дела па и оних „најтежих“. Не би било по закону, а нарочито би промашила одредба чл. 4, ст. 2, ако се она не би правно смела и могла применити и у овим случајевима а под условима у њој прописаним, како то мисле теорија и пракса у наведении ставовима. 6. Ограничавањем важности одредбе чл. 4, ст. 2, на дела тзв. малог значаја у ствари на она за која je у закону прописана „најблажа“ казна, њена се примена а тиме и вредност сужава до те мере да се и због овога једва може говорити о њеној оправда-ности и умесности, а утолико више у присуству новоуведеног даљег ублажавања казне и судске опомене уместо казне. С друге стране, ако се њоме хоће, као што joj je и цшь, да се спречи да се појединци излажу кривичној одговорности и у оним случајевима, када je њихова радња тако незнатна а степей кривичне одговорности тако мали да не лредставља кривично дело, и да се стога не стиче ни, правви разлог за кажњавање, онда je то нужно постићи у првом реду код кривичних дела за која су прописане теже па и најтеже казне jep се баш у овим случајевима могу најтеже повредити како правке установе о бићу и елементима кривичног дела из закона, тако и права грађана, од чета ова одредба исто тако xohe и њих да заштити увек онда када то допушта конкретна незнатност или одсутност повреде заштићеног добра. И зато се гьена основна вредност и састоји у томе да се она примени баш у овим случајевима, како je то умесно приметио и проф. Франк, а далеко je њена вредност мања код оних кривичних дела за ко ja je запрећена блажа па и најблажа казна. Зато je једино исправно узети да ова одредба има општу вредност и важи, дакле, за сва проузроковања код односних кривичних дела.