Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВА ОПШТИНА У БУРЖОАСКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

195

о подели земље на области, Закон о општој управи, Закон о обласној и среској самоуправи, Уредба о пословном реду у обласној скупштини, као и Уредба о пословном реду у среској скупштини. Тада, међутим, није допет и посебан закон о општинама. У овим законима и уредбама помињу се општина и општински органи само утолико уколико je при њиховом спровођешу било неопходно и дотицаше општина. На пример: кад се и под којим условима поједине општине могу „из својих области излучити и припојити другој области“ (2). Затим, да ће се надзор од стране државних органа над општиноким самоуправним * органима регулисати посебним законом као и неке напомене о управи и самоуправи градова (да ће се и то регулисати посебним законима, итд.). На крају, како већи део посла око избора обласних и среских скупштина пада на општине, то се регулишу: учешће општинских органа у изборима (једног плана општинског одбора у бирачким одборима), обавезе општина да у току обављања избора обезбеде ред и мир, као и интервенцију полиције у случају избијања нереда. Осим тога, једним расписок Министарства унутраппьих дела (бр, Ф. Бр. 1559 од 5. X. 1923.) регулисано je питање надзора над оним општинама у којима су се налазила седишта великих жупана (постављених на чело области) у том смислу што je наглашено да су им срески начелници непосредна надзорна власт. Уз ове, донето je и неколико прописа (правилника, уредаба и закона) „о изберу општинских заступстава: 1922. за Далмацију и Словенију, а 1927. за Хрватску и Славонију са Сремом, за Босну и Херцеговину, за Банат, Бачку и Барашу. Овим законима измешен je дотадаши начин избора општинских органа уз ограничена односно уз везиваше права гласа за плаћање одређеног пореза. Према томе, све до доношења јединственог закона о општинама са важношћу за читаву територију Јутославије до 1933., примешивали су се прописи о општинама донети у југословенским покрајииама до уједишеша: Закон о општинама за Краљевину Србију од 5. јула 1903. (са иэменама и допунама од 1903, 1904, 1905, 1909), за Далмацију од 30. јула 1864, за Словенцу низ посебних Закона о општинама за сваку словеначку покрајину појединачно (За Истру, Штајерску, Корушку 1863, 1864 и 1865), Закон о уређешу општина и трговишта у Хрватској и Славонији од 1870., XXII Законски чл. од 1886. о општинама за Бојводину, Закон о управи сеоских општина од 8. фебруара 1907 за Босну и Херцеговину, итд. Сви ови закони регулисали су статус општина и општинску самоуправу на посебан начин и саобразно различитим правним системима који су се примешивали у југословенским земљама пре уједишеша. Најширу самоуправу имале су општине у Далмацији. Да би joj се уочила суштизна која je доцније у борби за увсђеше општинске самоуправе често истицана износимо шене основне особине. Наиме, у Далмацији je општина била готово

(2) V току првих пет година по ступању на снагу Уредбе по пристанку ньихових „самоуправних представништава“ (општинског збора, општинске скупштине) и скупштине оних области којој желе да се припоје, с тим што ову одлуку треба да одобри и министар унутрашњих послова уз пристанак Министарског савета. После тога општине се могу припајати само на основу закона. За Босну и Херцеговину, уз одлуку истих форума, за припајаше општина тражи се три петине гласова и одобрение Народне скупштине (чл. 4 и 5 Уредбе о подели земље на области).